Kingdom of Shamballa

IPAK SE NE OKREĆE (a i nije baš nešto okrugla) I DEO

I ja sam kao i svi ostali bio izložen i podvrgnut svim čarima školskog programa, veliki deo života sam proveo verujući da živim na rotirajućoj lopti, koja zajedno sa ostalim bližim sfernim nebeskim telima kruži po eliptičnoj orbiti oko gigantske užarene zvezde zvane Sunce. Za veliku većinu ljudi, to zvuči kao sasvim normalna, očigledna i nesporna činjenica, živa i jedina istina. To je nešto što su nam prvo rekli roditelji. To je nešto što nam čitav život govore nastavnici i profesori, to je nešto što se nalazi u svim školskim knjigama. To je nešto u šta su ljudi u potpunosti sigurni. Istovremeno, to je nešto što ljudi nikada nisu istinski istraživali (to isto važi za gomilu ostalih teorija koje nam usađuju kroz školski program). Nikad nisu proverali verodostojnost i uopšte realnu održivost te tvrdnje. Preuzeli su je i prihvatili na tacni, bez trunke razmišljanja, zdravo za gotovo, i nikad više nisu razmišljali o tome. Ta informacija je ostala utisnuta u um kao istinita, bez ikakve potrebe za eventualnom proverom.
Zato me uopšte ne čudi što mnogo ljudi tako čvrsto, snažno i samouvereno veruje kako žive na rotirajućoj lopti. Čovek svakodnevno bude izbombardovan masom informacija sa svih strana. Televizija, radio, novine, knjige i internet...svaki medij se na svoj način trudi da nam pruži i utisne neku informaciju, teoriju, ideju, sliku, misao. Međutim, društvo u celini odlučuje i određuje koje su ideje podložne diskusiji i razmatranju, a koje ideje nisu podložne diskusiji i razmatranju. Ideja o rotirajućoj lopti spada u ovu drugu kategoriju ideja. Očigledno da je društvo u nekom trenutku sa ogromnim samopouzdanjem i još većom sigurnošću odlučilo i apsolutno prihvatilo ideju da je Zemlja rotirajuća lopta, i shodno tome, društvo u celini je zacrtalo da je svaka vrsta daljeg razmatranja te ideje poptuno nepotrebna, i da svako ko se usudi da čačka po toj temi nije vredan diskusije, jer mora biti da je u pitanju nekakav neobrazovani glupak ili možda ludak.

Po meni, ta tendencija da se ljudi čvrsto i slepo drže svog verovanja i istovremeno u potpunosti zanemaruju diskusiju i razmatranje dokaza za suprotno, u ovom slučaju dokaza koji potiču od ličnih iskustava doživljenih putem čula, u najmanju ruku je intelektualno nečasna, nepoštena i neiskrena. Međutim, sve i da u potpunosti zanemarimo ono šta naša čula registruju i prepustimo se rečima naučnika i stručnjaka, i dalje stoji nepobitna činjenica da za tvrdnju da živimo na rotirajućoj lopti naučnici i stručnjaci do sada nisu izveli i pred javnost izneli niti jedan jedini eksperimentalni dokaz koji makar približno odgovara toj tvrdnji. Sve što su naučnici i stručnjaci uradili jeste to da su osmislili ili izmislili, i matematikom iskrojli gomilu činjenica i teorija koje se baziraju isključivo na početnoj pretpostavci da živimo na rotirajućoj lopti. To je zato što bez te početne pretpostavke ne postoji način da se dokaže da živimo na rotirajućoj lopti, jer da nekakav način postoji, to bi svakako do sada bilo poznato. A ako se postavi ta početna pretpostavka, onda se uz pomoć matematike može dokazati šta god se želi u vezi rotirajuće lopte. Upravo to je bio jedini način da jezuitski sveštenik Kopernik dokaže kako živimo na rotirajućoj lopti. Posle Kopernika put je utabavao Galilej koji je umro za svoje verovanje s poslednjim rečima kako se ipak okreće, a za života je svoje verovanje opravdavao krilaticom ’kad nas čula iznevere, tada razum nastupa’. Taj princip je omogućio da obični ljudi počnu sa praksom zanemarivanja utisaka koje svakodnevno beleže njihova čula, i da zadivljeno, raširenih očiju i oklembešene donje vilice, od naučnika i stručnjaka primaju fantastične i nesvakidašnje teorije i ideje pod plaštom naučne istine.
Da bi serviranje i prihvatanje neke lažne priče kao istine bilo uspešno, neophodno je scenu postaviti tako da je u svakom trenutku živo i sveprisutno jedno koreno verovanje koje se nikako ne dovodi u pitanje. Npr. u priči o virusu ebole, ključna je samo jedna rečenica – virus ebole ubija ljude. Sve ostale detalje u čitavoj priči ljudi mogu da prihvataju, ne prihvataju, opovrgavaju, potvrđuju, veruju, ne veruju, bitno je da postoji jedno nedodirljivo koreno verovanje - virus ebole ubija ljude. Školski program je lažna priča koja je informativno dosta raznovrsnija i obimnija od priče o virusu ebole, ali je isti princip primenjen. Osim jedne, sve ostale teorije koje su nam usađene putem školskog programa mi kasnije tokom života možemo da prihvatimo ili ne prihvatimo. Ta jedna teorija je teorija o životu na rotirajućoj lopti. U to koreno verovanje ’ne sme’ da se dira. Rukovodioci Zemlje su krajnje lukavo osmislili taj scenario, ’sve nam je dozvoljeno’ - da jedemo, pijemo, radimo, spavamo, pričamo, čitamo, seremo, prdimo, smrdimo, mislimo, razmišljamo, diskutujemo i raspravljamo o svakakvim temama i teorijama koje nam padnu na pamet i koje se tiču bilo čega zamislivog i nezamislivog, dokle god sve to radimo na rotirajućoj lopti.
Sada sledi, u što je moguće kraćim crtama, hronološki razvoj moderne astronomije i ideja na kojima ona počiva. Pre 3000 godina ljudi su verovali da Zemlja stoji na ogromnim stubovima, Sunce izlazi na istoku svako jutro, prelazi preko neba, zalazi na zapadu svako veče, prolazi između stubova i ispod Zemlje tokom noći, da bi se opet ujutru pojavilo na istoku. To verovanje je pre 2500 godina promenio Pitagora, u smislu da je počeo da širi učenje kako je Zemlja lopta, a Sunce obilazi oko Zemlje izlazeći i zalazeći u već poznatom istok-zapad smeru. Stotinak godina pre početka nove ere, grčki astronom i geograf Hiparh je preuzeo Pitagorino učenje i dodatno ga razradio. Hiparh je prvi osmislio korišćenje triangulacije za merenje udaljenih objekata, metodu koja je osnova svih metoda za određivanje udaljenosti koje se koriste u modernoj astronomiji. Hiparha ujedno smatraju i ocem trigonometrije. Korišćenjem triangulacije za merenja udaljenosti od tačke do tačke na površini Zemlje, Hiparh je u svoje vreme postavio osnove za buduću geografiju, pravljenje mapa i navigaciju. Za triangulaciju je potrebno znati dužinu osnovice trougla (bilo da su cm, m ili km u pitanju) i dva ugla. Međutim, Hiparh uz pomoć triangulacije nije mogao da izmeri udaljenost do zvezda. To je razumljivo, pošto se u to vreme generalno jako malo znalo o geografiji, nisu postojala sredstva brzog prevoza, niti je komunikacija bila približna onome što danas poznajemo, tako da je da Hiparh nije mogao imati adekvatnu pomoć u svom radu. Za taj eksperiment su mu bila potrebna dva posmatrača, međusobno udaljena nekoliko hiljada kilometara i da posmatraju istu zvezdu u isto vreme. Pošto je to bilo neizvodljivo, Hiparh je pribegao donošenju konačnog zaključka kako su nebeska tela beskrajno udaljena. Taj njegov zaključak je postao jedno od korenih shvatanja koje nikad nije proveravano i dovođeno u pitanje, i na njemu i dan danas počiva celokupna moderna astronomija.
Hiparhove teorije sledeći se prihvatio Sosigen koji je u vreme Cezarove vladavine osmislio julijanski kalendar. On nije primetio nikakve greške u Hiparhovim teorijama i kao takve ih je prosledio Ptolomeju, egipatskom astronomu grčkog porekla koji je živeo u drugom veku naše ere. Ptolomej je nastavio sa Hiparhovim radom, i na njemu sagradio svoj sistem astronomije koji je netaknut stajao i trajao oko 1400 godina. I tokom svih tih vekova prihvaćena teorija o svemiru je bila da je Zemlja nepokretna a da Sunce, Mesec i zvezde kruže oko nje. Pošto je Ptolomej preuzeo Hiparhov rad u celini, bilo je za očekivati da se neće baviti temeljnim preispitivanjem istog, samim tim ni ispravnošću Hiparhove pretpostavke da su nebeska tela beskrajno udaljena od Zemlje.
Ptolomejev sistem je i dalje bio na snazi kada je Kolumbo otkrio Ameriku 1492. godine, a u isto vreme negde u tadašnjoj Prusiji jedan osamnaestogodišnji mladić se pripremao (ili je bio prirpeman) da zbaci postojeću Hiparhovu i Ptolomejevu astronomiju i da postane osnivač nove teorije, koja je uz neke izmene i dopune, i dan danas važeća i univerzalno prihvaćena. U pitanju je Nikola Kopernik.
Za razliku od Ptolomejeve nepomične Zemlje i nebeskih tela koja se kreću oko nje, Kopernik uvodi da je džinovsko Sunce to koje je nepomično a Zemlja rotira oko njega, dok su zvezde fiksirane i nepomične, tamo negde u nemerljivom beskraju. Suštinski to ništa ne menja, iako potpuno suprotne i jedna i druga teorija daju podjednako zadovoljavajuće objašnjenje pojave Sunca danju i zvezda noću iz perspective posmatrača na Zemlji. Kopernik nije proizveo niti iznašao nikakve novootkrivene činjenice koje bi dokazale da je Ptolomej grešio, kao što nije ponudio nikakve činjenice i dokaze da je on sa svojom hipotezom u pravu. Sve što je Kopernik uradio jeste to da je ponudio sistem koji, kao i Ptolomejev sistem, opisuje dnevno i noćno nebo, ali se bazira na drugačijoj hipotezi. Takođe, Kopernik je insistirao na gigantskim razmerama Sunca, jer mu je to bila osnova za dalje prenošenje misli kako je logičnije da se manje nebesko telo vrti oko većeg nebeskog tela. Kopernik je bez ikakvih činjenica i dokaza pretpostavio da je Zemlja mnogo manja od Sunca i zvezda, a zvezde je učinio nepokretnim objektima u svemiru, daleko izvan sunčevog sistema. Dakle, ostavio je netaknutom neproverenu Hiparhovu pretpostavku staru 1700 godina, o beskrajnoj udaljenosti nebeskih tela. Nediranjem u doktrinu o beskrajnoj udaljenosti napravljen je prostor za hipotezu o gigantskim razmerama nebeskih tela, te su sva kasnija razmatranja i rasuđivanja pravljena na toj pretpostavci. Kopernik je svoj dvadesetsedmogodišnji rad na helicentričnoj teoriji sažeo i objavio u knjizi ‘De Revolutionibus Orbium Celestium’ koja je objavljena malo pre njegove smrti 1543. godine.
Tridesetak godina po objavljivanju kopernikovog dela, danski astronom Tiho Brahe je izumeo preteču sekstanta, prvi instrument koji se koristi u modernoj astronomiji, veliki kvadrant visine 6 metara, pomoću kojeg je mapirao pozicije mnogih zvezda. Iako se njegova teorija u pojedinim detaljima razlikovala od Kopernikove, Tiho Brahe je zadržao glavnicu Kopernikove teorije, takođe ostavljajući netaknutom pretpostavku o beskrajnoj udaljenosti zvezda. Posle njega na scenu stupa Johan Kepler, nemački mistik, filozof i astrolog čiji radovi u solidnoj meri sačinjavaju korene moderne astronomije. Budući da je bio vernik u doktrinu po kojoj su ljudski životi unapred određeni i da na njih misteriozno utiču zvezde i planete, Kepler je bio u potrazi za otkrićem nekog fizičkog zakona koji upravlja svim nebeskim telima. Pošto je u potpunosti prihvatio kopernikovu teoriju, sva dalja Keplerova razmišljanja, razmatranja, zaključci i teorije su morali biti u skladu sa kopernikovom heliocentričnom teorijom. U vreme kad je Keplerov život bio na zalasku, život Galileja je tek počinjao, i odvijao se tako da je danas njegovo ime dosta poznatije u vezi moderne astronomije negoli ime začetnika iste – Kopernika. Galileo je u potpunosti preuzeo heliocentričnu teoriju i sa neverovatnim entuzijazmom ju je propagirao na svakom koraku. On je izumeo i teleskop, što je stvorilo moderan metod za posmatranje neba. Ali kao ni svi njegovi prethodnici, Galileo takođe nije našao za shodno da proverava istinitost Hiparhove pretpsotavke, a kamoli da meri udaljenost nebeskih tela.
1675. godine, kralj Čarls II angažuje Džona Flamsteda da napravi novu studiju o zvezdama i da ih mapira kao što su to pre njega učinili Tiho Brahe i Galileo, sa ciljem da bi navigatori mogli da upravljaju brodovima preko ogromnih okeana rukovodeći se sazvežđima. To ujedno predstavlja začetak Britanske škole astronomije, sa Džonom Flamstedom kao prvim kraljevskim astronomom. Otprilike u isto vreme nastaje i Francuska škola astronomije, a sam kraj sedamnaestog veka predstavlja najslavniji period u istoriji nauke, kada su se pretežno britanski, francuski i nemački astronomi istrajno i naporno nadmetali za intelektualnu prevlast na polju astronomije, svi redom moleći se u hramu Kopernikove hipoteze.
Ključni i završni deo glavne konstrukcije heliocentrične teorije omogućio je hermetista Isak Njutn, izmišljanjem i dovođenjem u postojanje misteriozne magične sile koja pod kontrolom drži sve što postoji– gravitacije (od grčkog gravis-težina). Ali, tokom programiranja školskim programom deci se ne kaže da je gravitacija izmišljena, već da je, kao i sva velika naučna otkrića, slučajno otkrivena, i to baš tako što je Njutnu trenutak pred prosvetljujući čin otkrića na glavu pala jabuka. Mada, neki tvrde da mu jabuka nije pala na glavu već da je pala pored njega i da mu se ’’javilo’’ nakon opažaja te scene. To je priča koju nam plasiraju dok smo mali i ostaje nam da u to verujemo, a realno, Njutn je dobro znao za šta je bio angažovan, a svoje iskreno mišljenje o gravitaciji je delio u privatnim prepiskama sa svojim kolegama:
’’It is however inconceivable that inanimate brute matter should, without the mediation of something else which is not material, operate upon and affect other matter without mutual contact. That gravity should be innate, inherent and essential to matter, so that one body may act upon another, is to me so great an absurdity, that I believe no man, who in philosophical matters has a competent faculty for thinking, can ever fall into it.’’

U svakom slučaju, zahvaljujući angažmanu Njutna, gravitacija je od obične osobine materije zvane težina odjednom postala sila. I to ne lokalno delujuća sila, već je izdignuta na i nivo univerzalne, svemirske. Sila je inače aktivna energija ispoljena u određenim uslovima i kombinaciji materije. Sila deluje. Svo životno iskustvo i opažanja nam jasno govore da sve materijalne stvari padaju na tlo jer poseduju osobinu težine, a na određenoj visini u vazduhu će se zadržati sve dok suprotna ’’sila’’ (težina materije) ne prevlada silu koja je stvar poslala u vis. I kada razumemo ove jednostavne činjenice, stičemo više nego jasan uvid da na ’’silu gravitacije’’ utiču i deluju sve ostale aktivne sile, bile one jake ili slabe. Međutim, preovladalo je, a kasnije je i u potpunosti nametnuto, shvatanje po kojem je gravitacija sila, i to privlačna, koja zalepljenim za sfernu površinu drži svu zemaljsku vodu, bića i stvari, a sva nebeska tela održava u savršenom skladu, da se međusobno ne bi privlačila ili raspadala. Gravitaciju je bilo neophodno izmisliti zarad objašnjenja univerzuma u kojem sve što postoji rotira do besvesti... Normal 0 21 false false false SR-LATN-RS X-NONE X-NONE

IPAK SE NE OKREĆE (a i nije baš nešto okrugla)

II DEO
Bez stvaranja početne pretpostavke da živimo na rotirajućoj lopti, gravitacija je potpuno nepotrebna i besmsilena za objašnjavanje bilo čega što doživljavamo i iskušavamo tokom života, ali ako ljude želiš da potčiniš verovanju kako žive na rotirajućoj lopti onda moraš smisliti i nekakvo objašnjenje kako to da ne odlete sa nje. Činjenično i nedvosmisleno nikad dokazana gravitacija služi upravo tome. Da se ljudi čvrsto drže i zadrže unutar verovanja o životu na rotirajućoj lopti, verovanja po kojem gravitacija tera atmosferu da rotira zajedno sa Zemljom, potom ne dozvoljava da ljudi odlete sa površine Zemlje, i ne samo to, ona magično zadržava i održava svu vodu na zakrivljenoj površini sfere, suprotno osnovnoj prirodnoj težnji vode da se uvek izravna sa površinom, potom, nekim naučno fantastičnim mehanizmom gravitacija omogućava svim insektima, pticama i avionima u vazduhu da ne osete ni najmanju posledicu rotacije atmosfere ogromnom brzinom, te uprkos vratolomnoj brzini rotacije Zemljine atmosfere insekti, ptice i avioni se mogu kretati u kom god pravcu žele, bez ikakvih prepreka i problema.
Teoretsko postojanje gravitacije nam takođe omogućava da bez problema verujemo kako ne osećamo (i kako nikako ne možemo osetiti) rotiranje Zemlje, i rotiranje sloja vazduha oko Zemlje, ali zato svim čulima i te kako osećamo sva ostala kretanja vazduha nazvana vetrovi, od povetarca do uragana. Zahvaljujući zvaničnom naučnom objašnjenju, imamo situaciju sa dvostrukim kretanjem vazduha, jedan sloj vazduha stalno rotira uz Zemlju ogromnom brzinom uvek u jednom te istom pravcu, a unutar tog pokretnog sloja vazduha nepromenljive brzine i pravca kretanja odvijaju se sva ostala kretanja vazduha koja čulima registrujemo, u svim mogućim pravcima, i to brzinama daleko manjim od brzine rotiranja vazduha oko Zemlje. Religija zvana Nauka je iznašla magično rešenje i za tu apsurdnu situaciju... a šta bi drugo nego gravitacija. Nije na odmet pomenuti da su pored vetrova, i oblaci na svoj način imuni na brzo rotiranje sloja vazduha u kojem se nalaze. Sada sledi nekoliko pitanja na temu kretanja aviona kroz rotirajuću atmosferu, koja rotira brzinom od oko 1600 km/h (444 m/s), a prosečna brzina putničkog aviona je oko 800 km/h - da li, i na koji način, kretanje duplo manjom brzinom u suprotnom pravcu od rotacije zemljine atmosfere utiče na fiziku leta aviona? Da li, i na koji način, kretanje aviona duplo manjom brzinom od brzine rotacije zemljine atmosfere u pravcu sever-jug ili jug-sever utiče na fiziku leta aviona? Da li pilot prilikom leta mora da prati zakrivljenje Zemljine kugle, tj. da li on tokom leta povremeno treba da spušta nos aviona na dole kako bi putanja leta pratila zakrivljenje kugle? Ne znam koliko tačno vremena prođe prilikom sletanja aviona od trenutka kada pilot prvi put ugleda pistu pa sve dok ne sleti, ali je svakako u pitanju vreme koje se meri sekundama ili minutima. Da li je nekada neki pilot, član posade ili putnik, neposredno pre sletanja uočio/video pomeranje piste (444 metra po sekundi u neku stranu), a ako nije, na koji se način prema zakonima važeće fizike usklađuje fizika sletanja aviona sa rotacijom Zemlje? Sekund pre nego što točkovi aviona dodirnu tlo, Zemlja je u jednoj poziciji rotacije, a već sekund kasnije je 444 metra otišla dalje... suštinu većine odgovora koje sam dobio na ova pitanja predstavlja shvatanje po kojem sva ova pitanja nisu na mestu, da se odavno zna kako gravitacija sve to magično rešava, uređuje i drži pod apsolutnom kontrolom. Neretko provejava i shvatanje po kojem nema tu šta mi da se pitamo, niti uopšte treba da se upuštamo u razmišljanje i razmatranje svih apsurda, nedoslednosti i nelogičnosti koje sadrži teorija o životu na rotirajućoj lopti. To nakaradno shvatanje ima opravdanje u tome kako se tim temama bave, i treba da se bave, isključivo naučnici, a mi smo maleni, beznačajni i bezvredni crvi, kako smemo uopšte da se usudimo da posumnjamo u reči stručnjaka i autoriteta na polju, oni su ej bre čitav svoj život posvetili izučavanju toga. Nevezano od teorije o rotirajućoj lopti, ovakav narativ se često primenjuje tokom raznih diskusija u kojima se javljaju glasno izražene sumnje u ispravnost važećih i opšteprihvaćenih naučnih teorija bilo koje grane nauke.
I nikako ne treba zaboraviti na činjenicu da je sistem osmislio mehanizam po kojem ako neko želi da demantuje ili opovrgne postojeću naučnu teoriju, taj mora na gotovs imati spremnu svoju teoriju koja će, ukoliko zadovoljava ’’ispitnu komisiju’’, zameniti važeću koja se opovrgava. Suštinski posmatrano, to znači samo da se jedna dogma menja drugom. Tu ne postoji ništa naučno. Istinski naučni pristup se bazira na nepristrasnom istraživanju i eksperimentisanju, građenju osnovnih konstrukcija na onome što je izvesno, i tek posle toga mogu da uslede nekakve pretpostavke ili hipoteze koje bi se posle matematikom, i eventualno dodatnim istraživanjima i eksperimentima, dopunile i razradile do teorije. Religiozni naučni pristup se bazira na pravljenju početne ’’svete’’ pretpostavke u čiju se ispravnost ne sumnja i koju na kraju treba dokazati, i tek po postavljanju te pretpostavke idu istraživanja i eksperimenti, a u obzir se uzimaju samo rezultati i zaključci koji pašu početnoj pretpostavci, dok se rezultati i zaključci istraživanja koji ne odgovaraju početnoj pretpostavci najčešće proglašavaju nenaučnim, a eksperimenti neuspelim.

Naučna zajednica koja počiva na religioznom naučnom pristupu svoje postojanje i dugotrajni opstanak duguje postojanju dogmatizovanog školskog programa, koji između ostalog služi i za štancanje budućih instalatera i propagatora istog tog školskog programa. Stvoreni su takvi uslovi da je dovoljno stvoriti čvrsto i duboko verovanje u neku teoriju, i činjenice će se same stvarati. Gomila naučnih teorija je bazirana na tom principu, tako je i sa teorijom po kojoj živimo na rotirajućoj lopti. Po pitanju te teorije, situacija je takva da ako se postavi pitanje dokaza za tvrdnju da je zemlja okrugla, većina ljudi ne bi uložila ni trunku intelektualnog napora da pruže konkretan odgovor, već bi to bilo nešto u stilu ’pa to svi znaju da je zemlja okrugla’. Odgovori onih koji bi se eventualno otisnuli u avanturu pokušaja davanja odgovora na to pitanje bili bi u direktnoj zavisnosti od nivoa indoktrinacije školskim programom, tj. kretali bi se u rasponu od opštepoznatih, osnovnoškolskih na pamet naučenih informacija – imamo slike zemlje iz svemira, pojava dana i noći, linija horizonta, preplovili je moreplovci, pri pomračenju meseca po senci se vidi da je zemlja sfernog oblika... sve do stručnih i naučnih na pamet naučenih informacija baziranih na teoretskoj fizici i matematici, staroj poznatoj igri koja može da se kroji, prepravlja, ispravlja, menja i prilagođava prema svemu što je um pojedinca u stanju da percipira.

Teorija o životu na rotirajućoj lopti između ostalih kao argument navodi rukovođenje logikom kako su sva bliža i dalja nebeska tela sfernog oblika, te mora biti da i mi živimo na jednom takvom (to bi bilo isto kao kada bi se čovek rukovodio logikom – oko mene su sve pametni ljudi, mora biti da sam i ja pametan, ili, oko mene su sve glupi ljudi, mora biti da sam i ja glup). Jedini ’opipljiv’ fizički dokaz koji imamo jeste ono što možemo da vidimo – a to je da su nebeska tela kružnog oblika. Ne postoji ni jedan dokaz da su u pitanju sfere. Što se realnih fotografija Zemlje iz svemira tiče, one ne postoje, postoje samo kompjuterski stvorene slike, koje za cilj imaju samo da dodatno zacementiraju naše prethodno duboko ukorenjeno verovanje usađeno tokom ranog detinjstva. Po pitanju moreplovaca koji su navodno oplovili rotirajuću loptu, kako može moreplovac da razlikuje da li plovi duž obima lopte ili plovi duž kruga po kružnici? Ne može, samim tim to nije i ne može biti nikakav dokaz da živimo na lopti.
Prema teoriji o životu na rotirajućoj lopti, linija horizonta svoje postojanje duguje upravo činjenici da je zemlja okrugla. Ponekada to objašnjenje automatski sledi i pojašnjenje da kad bi živeli na ravnoj zemlji, linija horizonta ne bi mogla da postoji, a neki idu čak toliko daleko da tvrde da bi ameri i evropljani mogli da se gledaju preko okeana u slučaju da je zemlja ravna. Što je naravno teška budalaština. Ako bih dozvolio pomisao da mi čula funkcionišu tako da mogu da vidim suprotnu obalu preko atlantika, onda bih morao da dozvolim i pomisao da mogu  da čujem zvuke sa suprotne obale. Zašto bih davao prednost jednom svom čulu u odnosu na drugo?
Linija horizonta nema nikakve veze sa navodnom zakrivljenošću zemlje, već je proizvod načina na koji funkcioniše vid ljudskog bića. Linija horizonta je uvek u visini naših očiju, nikad ispod, nikad iznad, i uvek se nalazi tačno na spoju dva elementa različitih gustina (nebo zemlja, nebo voda). Kada legnemo leđima na zemlju i gledamo u nebo ne možemo da vidimo liniju horizonta, a kada ustanemo i gledamo pravo ispred nas, vidimo liniju horizonta i to uvek u visini naših očiju. Pitajte bilo kog slikara koji je makar jednom slikao u prirodi, kada četkicom određuje liniju horizonta, četkica mu je uvek u visini očiju. A da bi slikar na slici verno predstavio ono što vidi, neophodno je da poštuje zakon linearne perspektive. Postoji nešto što se zove tačka iščezavanja, i to je ono dokle mi možemo da vidimo. Kada stanemo recimo na put ili na železničku prugu, i gledamo pravo ispred nas, naše vidno polje je piramidalnog oblika, tj sve završava u jednoj tački, tački iščezavanja. Iako je manje očigledno, zbog nedostatka vidljivih vertikalnih linija, isti princip važi i kada sa plaže posmatramo liniju horizonta koju čine voda i nebo. Navođenje postepenog nestajanja brodova iza linije horizonta (ili nemogućnosti da vidimo donje delove visokih zgrada zbog linije horizonta) kao nekakvog dokaza o zakrivljenosti zemlje je takođe budalaština, i to poprilična. Potražite fotografije linije horizonta snimane sa plaže i na svim postojećim slikama videćete da je linija horizonta uvek ravna. Zahvaljujući onoj igri koju sam pomenuo, matematici, može se izračunati koliko je dugačka vidljiva linija horizonta i koliko je udaljena od nas. Dužina i udaljenost vidljive linije horizonta direktno zavise od nadmorske visine sa koje se posmatra, što je visina veća, linija horizonta je duža. Međutim, bez obzira na visinu sa koje je snimana linija horizonta, ne postoji fotografija koja prikazuje makar trunku zakrivljenja na liniji horizonta, uvek je ravna. Nadam se da nije potreban podsetnik na činjenicu da je lopta sa svih strana okrugla, i da je i najmanji delić lopte uvek lučnog oblika. ’Kontraargument’, iliti opet verbalna budalaština, na pojavu uvek ravne linije horizonta bez obzira na nadmorsku visinu jeste objašnjenje kako smo mi isuviše mali da bismo mogli da uočimo zakrivljenje naše ogromne veličanstvene rotirajuće lopte, da uoči takvo nešto može isključivo NASA. Zamislimo situaciju da dvoje ljudi stavimo tako da jedno posmatra pravo ispred sebe u pravcu sever jug (recimo iz Subotice ka Novom Sadu), a drugo da posmatra pravo ispred sebe u pravcu istok zapad (recimo iz Kikinde ka Somboru). Onome koji posmatra u pravcu sever jug, njegova linija horizonta se pruža u pravcu istok zapad, a onome koji posmatra u pravcu istok zapad, linija horizonta se pruža u pravcu sever jug. I jednom i drugom posmatraču linije horizonta su ravne.
Priča o brodovima koji nestaju iza linije horizonta je kao što sam već pomenuo, budalaština, a sve što je potrebno da se shvati da je u pitanju budalaština jeste prost eksperiment, koji će uključivati naše oko i neko vizuelno pomagalo - dvogled, teleskop, kamera sa dobrim zumom. Ako sa obale posmatramo brod koji plovi ka horizontu, on će zbog piramidalnosti našeg vida, tj. tačke iščezavanja, postajati sve manji i manji, sve dok se nam se u potpunosti ne izgubi iz vida. Po teoriji života na rotirajućoj lopti, brod je navodno sišao ispod linije horizonta, ali ako se uzme neko od navedenih vizuelnih pomagala, lako uočavamo da je brod i dalje tu, vidljiv, plovi, nije sišao iza linije horizonta. Da zaista živimo na lopti, zbog njenog zakrivljenja brod bi se naginjao pod određenim uglom odlazeći od nas, ali to je ono što niko nikad nije primetio, uočio, kamoli snimio. Sve što se eventualno može zapaziti jeste brod koji nestaje kao da se spušta pokrenim stepenicama iza linije horizonta, a glavni jarbol broda uvek ostaje pod pravim uglom u odnosu na liniju horizonta.
Kao što je hronološki već predstavljeno, dok jezuiti nisu stvari uzeli pod svoje, među ljudima je preovladavalo geocentrično shvatanje, tj. da je Zemlja fiksirana, nepomična, a da se tela nebeska okreću oko nje. Međutim, jezuiti su to promenili, uveli su i nametnuli heliocentrično shvatanje, tj. da se sve vrti oko Sunca. Nisu nametnuli samo to, već i da Zemlja tokom rotacije oko Sunca istovremeno rotira i oko svoje ose. Da bi čovek podlegao takvom verovanju i prihvatio ga kao istinu, neophodno je da iz jednačine lične percepcije u potpunosti izbaci sve ono što beleže njegova čula i oseti. Kada izađemo napolje i posmatramo nebo po danu ili noći mi primećujemo samo to da se Sunce, Mesec i zvezde kreću preko neba. Ne možemo da vidimo, osetimo ili registrujemo bilo kakvu naznaku Zemljine rotacije, kako oko njene ose, tako i oko Sunca. Ali, naterani smo da verujemo kako su naša čula nesavršena i da treba da verujemo u ono što nam stručnjaci kažu. Čovek ne treba da bude genije da bi shvatio da je potpuno svejedno da li se Zemlja okreće oko svoje ose a zvezde miruju, ili da Zemlja miruje a zvezde se okreću oko nje. Geometrijski posmatrano, oba slučaja su primeri relativne rotacije jednog tela u odnosu na drugo, tako da to nikako ne može biti uzeto kao nekakav dokaz ili argument za potvrdu da Zemlja rotira oko svoje ose. Naučeni smo da verujemo kako Zemlja rotira brzinom od 1600 km/h (to je brzina rotacije na ekvatoru, kako se ide ka polovima ta brzina opada) ali na žalost, mi to ne možemo nikako da osetimo i to zbog večnog prisustva i dejstva misterioznog i magičnog gravitacionog polja kojim vlada isto tako misteriozna i magična sila zvana gravitacija. Već je pomenuto da je gravitacija izmišljena kao naučno objašnjenje u slučaju da se zapitate bilo šta u vezi bilo koje nelogičnosti ili apsurda koje sa sobom vuče i nosi teorija o životu na rotirajućoj lopti. Zbog gravitacije ništa ne može da odleti sa površine planete, niti jedna kap vode iz okeana. Tako moćna sila kao što je gravitacija ne samo da ne dozvoljava kapima da napuste vodu, nego i samu površinu vode čini zakrivljenom. Prosto neverovatno deluje činjenica da je jedna tako moćna sila potpuno nemoćna pred običnim helijumskim balonom.  
Naravno, u religiji zvanoj Nauka, vidljivo i opipljivo nije bitno, bitno je da gravitacija sve drži pod kontrolom. Čak je i atmosferu oko Zemlje uzela pod svoje, ne da joj mira, te i ova sa Zemljom mora da rotira. Ali niko ne zna do koje visine deluje gravitacija na atmosferu i tera je da rotira sa Zemljom. Niti ko zna da označi i prikaže koji slojevi atmosfere rotiraju kojom brzinom, zna se samo da ne rotiraju svi slojevi atmosfere istom brzinom. Ali nema veze, tu je gravitacija da reši svaki problem. Atmosfera nam rotira vratolomnom brzinom u pravcu zapad istok, ali zato bez problema možemo da osetimo vetar koji duva u bilo kom pravcu u odnosu na pravac rotacije Zemlje. Avion koji leti u smeru Zemljine rotacije i avion koji leti u suprotnom smeru od rotacije Zemlje imaju isto vreme leta, zato

EBOLA SCENARIO

Masivna kampanja zastrašivanja ljudi virusom Ebole je poprilično uzela maha. Ljudi su već dovoljno preplašeni verovanjem da ih virus može napasti svakog časa, posle najmanjeg kontakta. Histerija je pripremljena, čeka svoj čas. Strah je oduvek bio i dan danas jeste najmoćnije oružje za manipulaciju mase. Pokaži ljudima sliku nekog mikroorganizma, reci im šta je u pitanju i šta on radi, i ljudi će to slepo da progutaju, samo na osnovu bespogovornog verovanja, iako realno ne znaju ništa.
Osnova taktike zastrašivanja virusom Ebole leži u sledećoj rečenici – virus Ebole ubija ljude. Sve ostalo u vezi virusa Ebole ljudi mogu da prihvataju ili ne prihvataju, ali je bitno da postoji jedno koreno verovanje koje se neće dovoditi u pitanje, a to je – virus Ebole ubija ljude.
Potom propagandna mašinerija počinje sa intenzivnim zastrašivanjem korišćenjem krilatica- brzo širenje virusa, ne možemo obuzdati virus, virus je počeo da prelazi granice, prekasno je da se zaustavi, predviđaju se milioni smrti i sl. To kod običnog čoveka stvara utisak da prethodno sasvim zdravi ljudi odjednom redom počinju da padaju mrtvi, pokošeni virusom.
To je sasvim dovoljno da se čoveku pomuti zdrav razum, i da se iracionalnim strahom čovek odvrati od razmišljanja na temu. Gde je virus Ebole napravio proboj, i odakle je počeo da se širi? Iz Pariza? Londona? Njujorka? Vašingtona? Ne, nikad nećete čuti da je neki virus započeo svoje širenje u Evropi ili Americi, to uvek moraju biti neke egzotične tačke na mapi sveta, neke vukojebine iz perspektive belog modernog čoveka. HIV je došao iz negde iz Afrike, ptičji grip je došao negde iz Azije, svinjski grip iz Meksika, SARS je došao iz Kine, virus Zapadnog Nila je došao iz Ugande, i sad imamo Ebolu koja nam, kako kažu, dolazi iz Gvineje, Sijera Leonea i Liberije. Kao što je slučaj sa većim delom Afrike, tako i u pomenute tri države decenijama vladaju bolesti i ekstremno siromaštvo. Ne postoje ni osnovni higijenski uslovi, izvori vode su žešće zagađeni, ogromne količine zabranjenih toksičnih pesticida se istovaruju u Africi, vakcinacije se na teritoriji Afrike sprovode decenijama – dakle, odavno su ostvareni svi preduslovi za konstantano narušavanje imunog sistema ljudi koji žive tamo.
Ali se sve to svesno gura u petnaesti plan da bi svoje mesto u priči zauzelo njegovo veličanstvo – virus. Nevidljivi terorista. Strah i trepet. Trijumf moderne medicine nad zdravim razumom. Glavna ikona crkve biološkog misticizma. Pretnja koja dolazi spolja i koja ima moć da nas uništi u potpunosti.

Ako upotrebite zdrav razum i elementarnu logiku - da u objektivnoj stvarnosti zaista postoji nekakav mikroorganizam koji spolja ulazi u naše telo i ima moć da nas potpuno uništi, čovečanstvo ne bi postojalo danas, niti bi ma kakva evolucija bila moguća. U pitanju nisu nikakvi mikroorganizmi, klice ili kakve god spoljašnje grozote, već naš imuni sistem. Ukoliko je naš imuni sistem dovoljno jak, ne postoji nikakva spoljašnja golim okom nevidljiva pretnja koja ga može ugroziti. Ali, ako prethodno čoveku sa dovoljno strana narušiš i izbušiš imuni sistem, i najbenigniji mikroorganizam mu može narušiti zdravlje ili dovesti do smrti. Međutim, o jačini našeg imunog sistema i načinima kako da ga održavamo jakim se ne priča, to nije predmet diskusije, jer da jeste, onda se u priču ne može uvesti nepostojeća kategorija opasnosti od virusa koji u telu prave krš i lom, niti bi mogle u priču da uleću vakcine protiv svih tih gadnih virusa.
Zašto bolesnim i siromašnim ljudima u Africi omogućiti bolje i čistije uslove života, zašto da piju čistu vodu, zašto da rade na jačanju svog imunog sistema, kada umesto toga možemo populaciju da plašimo virusima i pandemijama, primoravamo ih na korišćenje toksičnih vakcina i lekova, zarađujemo milijarde dolara i istovremeno kontrolišemo i pratimo nivo poslušnosti i bespogovorne vere koji će masa prikazati svaki put kada bude suočena sa nevidljivom opasnošću?

Već decenijama je nekontrolisana dijareja vodeći uzrok smrti u zemljama trećeg sveta. Nekontrolisani odliv elektrolita iz tela čini da podjednako umiru i deca i odrasli. Svaki iole zdravorazuman lekar bi prvenstveno poradio na zaustavljanju dijareje pomoću pravilne ishrane, ali ne, to nije moguće izvesti jer situacija mora da se predstavi kao – mikroorganizmi u crevnom traktu izazivaju dijareju, stoga trebamo ljude krkati ogromnim količinama antibiotika kako bi pobili mikroorganizme. Upotreba širokog spektra antibiotika uvek izaziva pomor našem telu potrebnih i korisnih bakterija, što stvara stanje u kojem pacijent ne može praktično ništa da iskoristi iz ono malo hrane koju dobija, i kao rezultat dolazi smrt.
Glavni pokazatelji Ebole su dijareja, preterano krvarenje, krvav urin i stolica, svrab i osip na koži. Dijareja je na afričkom kontinentu prisutna već decenijama zbog odsustva elementarnih higijensko sanitarnih uslova. Jedna od posledica izloženosti toksičnim pesticidima jeste obilno krvarenje. Beta laktamski antibiotici dokazano izazivaju obilno krvarenje. Adenovirusne vakcine, koje se godinama koriste u zemljama trećeg sveta, za jednu od posledica imaju dijareju i krvav urin i stolicu. Glad i hronična pothranjenost su glavni uzrok propadanja i stalnog smanjivanja broja T limfocita, jedne od najbitnijih komponenti našeg imunog sistema.
Umesto razmišljanja na tu temu, ubacuje se mistični virus koji mora biti u centru pažnje, odlučili su da k’o blesavi ponavljaju Ebola, Ebola, Ebola...i to vrlo brzo postaje opšteprihvaćena istina, zbog koje se preplašenim ljudima javlja izražena paraliza razmišljanja i ostavlja im se samo sposobnost da bespogovorno prate i veruju u zvanične izveštaje i konstrukcije, koje služe isključivo da bi preplašeni ljudi imali konstantan priliv hrane za strah i njegov uspešan odgoj i razvoj.

Svetska zdravstvena organizacija je glavna izveštajno/obaveštajna institucija po pitanju objavljivanja brojeva slučajeva i smrti u vezi bolesti, i letos u nekom trenutku SZO je objavila brojke koje se tiču slučajeva virusa Ebole na području Gvineje, Sijera Leone i Liberije – registrovan ukupno 1201 slučaj i 672 smrti. Tu treba napomenuti da se ta cifra deli na tri kategorije slučajeva – potvrđeni, verovatni i sumnja se. Kada se uzmu brojke samo potvrđenih slučajeva, brojke su 814 slučajeva i 456 smrti. Do sada su se te brojke povećale i mislim da je sad u pitanju preko 9000 slučajeva i preko 4500 smrti. Američki CDC je izbacio prognozu da će do januara 2015. godine u Liberiji i Sijera Leoneu biti između 500 000 i 1,5 miliona slučajeva ebole. SZO je u septembru dala prognozu da će u novembru biti oko 21 000 slučajeva Ebole ako ne bude nekih promena.

Kada pogledate zvanične brojke slučajeva običnog sezonskog gripa, koje objavljuje SZO, to izgleda ovako: svake godine procenjen broj slučajeva gripa se kreće između 3 i 5 miliona, a procenjeni broj smrtnih slučajeva od sezonskog gripa se kreće između 250 000 i 500 000. To se dakle dešava svake godine. Da li se svake godine prilikom pojave sezonskog gripa javnost žešće flešira pandemijom, milionskim slučajevima i stotinama hiljada mrtvih?
Zamislite da u ovom trenutku SZO izađe pred javnost predstavljajući Ebolu brojkama sezonskog gripa – ’NAJNOVIJA VEST trenutno je registrovano 3 do 5 miliona slučajeva Ebole širom sveta, između 250 000 i 500 000 ljudi je mrtvo’. Momentalno bi nastala histerija. Sudeći po reakcijama nekih ljudi na trenutno stanje sa Ebolom, ne sumnjam da bi bilo i samoubistava da su u pitanju milionske cifre kao kod sezonskog gripa. Međutim, za sezonski grip odavno niko ne mari, svet je već navikao, ali sa Ebolom je drugačije. Od Ebole se, ej krvari, ljudi pljuju krv, iskrvare bre i na kraju umru...kao da je davljenje u sopstvenoj sluzi i mukusu lepša smrt od krvarenja.

U svakom slučaju, umesto hronične gladi i pothranjenosti, konstantno zagađene vode, konstantnog industrijskog zagađenja toksičnim otpadima, stalnih ratova, otetog obradivog zemljišta, kampanja sa otrovnim lekovima i vakcinama... umesto tog hroničnog višedecenijskog stanja u mnogim državama na afričkom kontinentu, javnosti se potura virus. Režirana iluzija za javnost...pogledajte ove ljude što umiru po Africi, ubija ih virus Ebole. Postoji mnogo toga što treba da saznate o virusu. Mi smo stručnjaci i mi ćemo vam sve reći. Trenutno smo bezbedni, ali je pretnja tu, pred našim vratima. Mi trenutno odgovora na Ebolu nemamo, a i ako ga bude bilo, biće to naravno neka magična vakcina.
Javnost je odavno naviknuta da zlotvorsku medicinsku praksu rušenja imuniteta putem vakcina poima kao medicinsku brigu za zdravlje i bezbednost. U opštem strahu i paranoji od nekakvog zlog virusa, prvo što će čovek učiniti jeste da dozvoli stručnoj i ovlašćenoj osobi da mu ubrizga sintetički koktel spasenja. Ali, bolje da ostavimo u stranu te misli o spasenju putem vakcine i da se posvetimo problematici dijagnostikovanja Ebole.
Sledi citat sa www.simptomi.rs:

''Znaci i simptomi EBOLE?

Ebola obično počinje naglo sa simptomima sličnim gripu koje karakteriše umor, povišena temperatura, glavobolja, i bolovi u mišićima, zglobovima i bolovima u trbuhu.

Povraćanje, proliv i gubitak apetita su takođe česti. Ređe, simptomi obuhvataju sledeće: bolovi u grlu, bol u grudima, štucanje, kratak i

otežan dah i otežano gutanje.

Prosečno vreme između početka infekcije i početka simptoma je 8 do 10 dana, ali se može javiti između 2. i. 21 dana.

Kožne manifestacije mogu uključivati makulopapuloznu ospu (u oko 50% slučajeva).

Rani simptomi EVD mogu biti slični onima kod malarije, denga groznice, ili drugih tropskih groznica, pre nego što bolest progredira ka krvarećoj fazi.

U fazi krvarenja, unutrašnje krvarenje i potkožno krvarenje mogu se javiti u vidu crvenila očiju i krvavih povraćanja, krvanih stolica, ili crnih stolica.

Krvarenje u koži može da stvori petehije, purpure, ekhimoze i hematome (posebno oko igle nakon davanja lekova, ili nakon infuzije). 

EVD uzrokuju četiri od pet virusa klasifikovanih u rodu Ebolavirus, porodice, reda Filoviridae Mononegavirales. Ove četiri vrste virusa su Bundibugio virusa (BDBV), ebola virus (EBOV), Sudan virus (SUDV), tai šuma virus (TAFV).Peti virus, virus Reston (RESTV), ne smatra se da izaziva bolest kod ljudi.

Nije sasvim jasno kako se ebola širi.  Prenos sa čoveka na čoveka javlja se kod kontakta sa krvlju ili telesnim tečnostima zaražene osobe, ili putem kontakta sa kontaminiranom medicinskom opremom, posebno iglama i špricevima. Semena tečnost je zarazna kod preživelih do 50 dana. Prenos vazduhom nije dokumentovan tokom prethodnih EVD epidemija.''

Prvo kažu počinje naglo, pa kreću redom sa nabrajanjem simptoma, i kao što se da primetiti, svaki čovek može imati bilo koji od ovih simptoma ili više njih odjednom iz milion drugih do sada poznatih razloga. Ali sada, kada je prisutna nevidljiva opasnost zvana Ebola, svi oni koji ispoljavaju neke od ovih simptoma automatski postaju potencijalni zaraženi. U pomenutim afričkim zemljama dijagnostikovanje potencijalnih obolelih se prvenstveno vrši odokativno, uočavanjem ispoljavanja simpotma sličnih gripu, a potom se vrše testovi na osnovu kojih se postavlja konačna dijagnoza prisustva bolesti.

Još jedan citat sa www.simptomi.rs:

'' Kako se postavlja dijagnoza ebole?

Medicinska anamneza, posebno putovanje u regije u kojima postoji zaraza je veoma bitna za postavljanje dijagnoze.

Dijagnoza se potvrđuje izolovanjem virusa, otkrivanjem njegove RNK, ili proteina, ili detektovanjem antitela protiv virusa u krvi obolele osobe.

Izolovanje virusa kulturom ćelija, detektovanjem virusne RNK polimeraze lančanom reakcijom (PCR) i otkrivanje proteina (ELISA) testom su efikasni testovi za otkrivanje bolesti.

Otkrivanje antitela protiv virusa je efikasno u postavljanju dijagnoze kasnije u toku bolesti, kao i kod osoba koje su ozdravile.''

Zvaničnici američkog CDC su izjavili da za dijagnostikovanje Ebole koriste PCR testove, koji su izuzetno precizni. To je teška zabluda, jer PCR testovi pokazuju samo prisustvo navodnog virusa. Ne prikazuju prisutnu količinu virusa u telu. A da bi se virusna infekcija uopšte ispoljila neophodno je prisustvo par miliona virusa u telu. To je opštepoznata naučna činjenica. Za određivanje pristunog broja (koncentracije) virusa u telu izvodi se test titra. Da li se radi test titra u slučaju Ebole? Ne, ne radi se.
Inače, PCR test je baziran na ideji da se od pacijenta uzme majušno malecna količina genetskog materijala za koji se ne zna, već pretpostavlja i sumnja da u sebi sadrži virus ili virusne čestice. Potom se ta količina genetskog materijala preko PCR ’pojača’ kako bi uopšte bila posmatrana od strane stručnjaka. Znači, imamo uzorak genetskog materijala za koji se ne zna da li uopšte u sebi sadrži željeni virus ili virusnu RNK, potom se preko ’dijagnostičkog’ testa uzorak učini podesnim za posmatranje i promatranje. Uzorak u sebi sadrži sve i svašta, i različiti naučnici, inspirisani različitim motivima, mogu davati različite interpretacije šta su našli u uzorku. Dakle, identifikacija neke proteinske formacije kao virusne zavisi isključivo od stručnjaka koji se time bavi. Do sada je bilo dosta slučajeva gde su stručnjaci proglašavali otkriće nekog novog virusa, a njihovo otkriće se baziralo isključivo na njihovoj ličnoj interpretaciji dobijenih rezultata, tj na prepoznavanju nepoznatih proteinskih formacija kao virusa ili virusnih čestica. Ogromnom broju ljudi može biti lažno dijagnostikovana Ebola zahvaljujući ovakvom pristupu dijagnozi.

Test na virusna antitela takođe deluje vrlo obmanjujuće, jer se njime ništa konkretno ne dokazuje, osim da naš imuni sistem proizvodi antitela za određene vrste stranih tela/proteinskih formacija. Taj test ne dokazuje prisustvo virusa, niti njegovu količinu. Taj test može samo da tvrdi da je ispitivani bio u kontaktu sa nekom klicom. Test ne može da kaže da je ispitivani bolovao, ne može da dokaže da boluje, niti može da predvidi da će doći do ispoljavanja infektivne bolesti. Pored toga, tu postoji i ulogu igra još jedna od silnih medicinskih zabluda - poistovećivanje imunog sistema sa brojem antitela. Imuni sistem je daleko kompleksniji mehanizam od puke proizvodnje antitela.

Do 1984. godine, i ’’otkrića HIV virusa’’, u svetu nauke je važilo sledeće – status ’’pozitivan na antitela’’ je značio da je imuni sistem pacijenta uspešno odbio potencijalnu pretnju. Posle 1984. godine, sve se tumba naopačke, i danas ’’pozitivan na antitela’’ znači da te je spopao neki vrag i da odmah moraš na tretman. Međutim, realnost je da je neophodno prisustvo ogromnog broja aktivnih virusa kako bi se uopšte posumnjalo da je neko bolestan, ili pretpostavilo da će se neko razboleti.

U priči o virusima je vrlo interesantna činjenica da do sada nije izolovan i dokazan nijedan od silnih virusa za koje se inače tvrdi da postoje kao nekakvi nezavisni preteći organizmi koji nam dolaze spolja.
Od pojave elektronskih mikroskopa, nauka je sama sebi propisala striktne korake neophodne za dokazivanje i izolovanje virusa. Niti jedan naučni rad na temu dokazivanja i/ili izolovanja virusa ne sadrži kompletnu dokumentaciju o ispunjenosti svih propisanih koraka, da bi sa punim pravom mogli da kažu – evo ga, vidite, pogledajte...virus, ha!
Slike sa elektronskog mikroskopa su uvek crno bele, tako da kada vidite obojene slike virusa ili virusnih čestica, znajte da su dodatno dorađivane. Nemojte na osnovu njih u svojoj glavi stvarati sliku nekakvog zlog virusa. U svakom slučaju neophodno je biti upoznat sa činjenicom da nijedna od tih slika ne prikazuje ceo izolovan virus ’’od glave do pete’’, niti neku izolovanu viralnu česticu, već prikazuje samo uvećane, makro kadrove delova sadržaja genetskog materijala za koji stručnjaci pretpostavljaju da je virusnog porekla. Onda se takve slike puste javnosti na uvid, a javnost nema razloga da sumnja u to jer je od početka života trenirana da slepo i bespogovorno veruje stručnjacima i autoritetima na polju.

A stručnjaci i autoriteti na polju su i dalje zadojeni teorijama iz 19. veka. U školama stručnim se i dalje uči teorija klica, kao osnov moderne medicine – postoji nevidljiva opasnost spolja, mi imamo vakcine da to sprečimo. Pored Luja Pastera, određenu ulogu u plasiranju zablude o spoljašnjim opasnostima u vidu mikroorganizama odigrao je i Robert Koh, koji je razvio procedure i uspostavio osnovne postulate na kojima se bazira teorija klica:
- mikroorganizam mora biti prisutan u svakom slučaju
- mikroorganizam mora biti izolovan
- mikrorganizam mora da izazove bolest u zdravom domaćinu, i opet mora biti izolovan.

Svaki od ovih postulata je opovrgnut, kako u vreme Koha, tako i danas, međutim, to nije bila prepreka za uspostavljanje religije bazirane na teoriji klica. Interesantno je i da sam Koh za života u svojim eksperimentima nikada nije uspeo da u zdravom domaćinu izazove istu bolest sa prethodno izolovanom kulturom nekog navodno patogenog mikroorganizma za koji se pretpostavlja da je izazivač tražene bolesti. Luj Paster je na samrti priznao da sve ipak zavisi od terena na kojem se navodno patogeni mikroorganizam nađe, drugim rečima, sve zavisi isključivo od našeg imunog sistema.

Međutim, u akciji zastrašivanja Ebolom se konstantno naglašava još jedna pogrešna pretpostavka – ljudski imuni sistem je bespomoćan u susretu sa tako zlim i opakim virusom. To je u potpunosti netačno, ali se svejedno koristi za pravljenje konstrukcija tipa - ’’prethodno zdrave osobe’’ izložene virusu iznenada kolabiraju i umiru. Ne postoje nikakvi relevantni dokazi da su pomenute osobe prethodno bile zdrave, za takvu tvrdnju bi trebalo sprovesti temeljno i nepristrasno istraživanje da bi se zaista potvrdilo i posle slobodno tvrdilo da su te osobe bile prethodno zdrave. U svakom slučaju, pred zdravim i jakim imunim sistemom nijedan mikroorganizam nema šanse ni da se pošteno raširi, a kamoli da izazove bolest. Ali priče o ljudskom imunom sistemu i njegovom jačanju ne možete čuti tokom kampanje zastrašivanja nevidljivim neprijateljima, već se koriste pomenute konstrukcije ’’prethodno zdrave osobe’’... mada je krajnje cinično koristiti odrednicu ’’prethodno zdrave osobe’’ kada je u pitanju stanovništvo Zapadne Afrike.

Vrlo verovatno da je trenutni scenario zastrašivanja Ebolom samo još jedan u nizu prethodnih zastrašujućih scenarija o pandemiji. Sve prethodne ’’pandemije’’ – ptičji grip, svinjski grip, virus zapadnog nila, sars, i sl. su vladajućoj eliti, pored sticanja ogromnog profita, poslužile i za uvid u to kako će se masa ponašati u određenim (unapred smišljenim) okolnostima, kako će ispoljavati svoj strah, kako će ispunjavati nove zahteve i/ili naređenja, kako će i do koje mere poštovati novopostavljene propise, uredbe, odredbe i sl. Scenario sa Ebolom može biti još jedan u nizu tih da kažem probnih, mada nije isključena mogućnost da scenario sa Ebolom preraste u nešto malo ozbiljnije od dosadašnjih ’’pandemija’’. Zbog navodno izuzetno opake prirode virusa Ebole, zbog preterano naglašene medicinske brige za bezbednost i zdravlje svih nas, a trenutno bez adekvatnog medicinskog odgovora na nevidljivu pretnju, može se dosta lakše pristupiti ograničavanju osnovnih ljudskih sloboda, formiranju karantina, ograničavanju slobodnog kretanja, zatvaranju aerodroma, luka, proglašavanju delova država ili možda i čitavih država rizičnim, zaraženim, kontaminiranim. I ne zaboravite, sve bi se to odvijalo, bez ikakvog naučnog dokaza o postojanju nekakvog spoljašnjeg mikroorganizma, u ovom slučaju virusa Ebole, a kamoli dokaza o njegovoj navodnoj patogenosti. Ali, uz pomoć ’’zdravstvenih stručnjaka’’ i putem straha uspostavljena je nova realnost, u kojoj je čovečanstvo u žešćoj opasnosti od neke nevidljive pošasti, nema sad tu više nekog preteranog razmišljanja, frka je, čeka se odgovor sveštenika u belom, koji će verovatno biti u vidu vakcine. I recimo da nova pravila u okviru nove epidemije ili pandemije nalažu – ne možeš napustiti karantin, niti se možeš slobodno kretati, nećeš imati nikakva prava ukoliko nisi vakcinisan. A vakcina protiv Ebole, kakva god bila, u osnovi će biti kao i sve dosadašnje vakcine - neprevaziđeni ruštelji ljudskog imunog sistema.     

Normal 0 21 false false false SR-LATN-RS X-NONE X-NONE

EVOLUCIJA MLEKOPIJA

Mesto: planeta Zemlja
Vreme: pre oko 200 002 014 godina

Prema naučnim saznanjima, otprilike u ovom trenutku razvoja života na planeti pojavili su se prvi sisari i naravno, mleko sisara, tj. prvi put se pojavila mogućnost da majka svojim mlekom hrani svoje mlade. Od tog trenutka počinje razvoj sisara, i u narednih 100 miliona godina se ništa značajno ne dešava po pitanju sisara i mleka sisara, i dalje mladunci svake vrste sisara piju mleko svoje majke, svi rastu, razvijaju se, nastaju i izumiru mnoge vrste sisara, rame uz rame sa dinosaurusima koji tu već odavno vladaju. Potom, pre negde oko 65 miliona godina u priču uleće ogromna stena, udara u planetu i selektivno pobije baš sve dinosauruse, ostavljajući na planeti sve preživele oblike života, uključujući naravno tu i sisare, koji su iznenadnim odlaskom dinosaurusa stekli dosta upraženjih geološko ekoloških prostranstava za svoje širenje, dalji napredak i razvoj. Što se mleka sisara tiče, ništa novo, majke sisara normlano svojim mlekom hrane svoje mladunce, uprkos ogromnoj katastrofi koja je zadesila planetu, nikome nije palo na pamet nešto suludo, poput pijenja mleka druge vrste sisara.

Pre oko 60 miliona godina na sceni se pojavljuju prvi primati, od kojih polako ali sigurno kreće kasniji nastanak majmuna i čoveka, a kao i svi sisari pre njih, ni prvi primati nisu dirali u mleko drugih vrsta sisara, već su majke svojim mlekom dojile svoje mlade. U tom trenutku istorije nema krava na sceni, one i dalje strpljivo čekaju da evoluiraju, a prozor mogućnosti za nastanak krave se otvara tokom Eocena, kada se pre oko 55 miliona godina na sceni pojavljuju prvi kopitari, tj. sisari ungulati, nastali od zajedničkog pretka, pa su podeljeni u dve grupe, prema tome da li imaju neparan (kopitari) ili paran broj prstiju (papkari). Za kravu se veruje da je evoluirala od predaka iz reda papkara (Artiodactyla). Pre 30 miliona godina se pojavljuju prvi majmuni na planeti, i odlučuju se da ostanu tu. Njihovi mladunci i dalje sisaju mleko samo od svoje majke, i dalje nikome ne pada na pamet da pije bilo koje drugo mleko osim onog od svoje majke.

Pre 10 miliona godina planetom počinje da hoda čovekoliki majmun, a pre 4 miliona godina se pojavljuje auroks, prvi predak moderne krave. Pre oko 3 miliona godina se pojavljuju prvi primitivni preci današnjih ljudi, i koliko god da su bili primitivni, nikome od njih nije palo na pamet da bi trebalo da sisaju mleko od krave. Pre 1,8 miliona godina se pojavljuje Homo erectus, i prošlo je oko milion godina dok naši Homo erectus preci nisu ovladali vatrom., otprilike pre oko 800 000 godina. Ni pre a ni posle otkrića vatre, i dalje niko osim teladi ne pije kravlje mleko. Pre oko 350 000 godina, Homo erectus postaje Homo sapiens, a od pre 200 000 godina potiču fosilni ostaci anatomski modernih Homo sapiensa. Svi sapiensi i njihovi homo prethodnici žive kako žive, ali i dalje niko od njih ne pije mleko druge vrste sisara, niti kome takvo nešto pada na pamet.

Od pre 25 000 godina potiču crteži iz pećina primitivnih ljudi. Crteži se tiču njihovih svakodnevnih životnih aktivnosti, a primetno je odsustvo crteža koji prikazuju ma kakvu aktivnost koja se tiče korišćenje mleka druge vrste sisara za bilo koje potrebe. Sve do pre 10 000 godina, nije bilo kontakta Homo sapiensa sa mlekom druge vrste sisara. Iz tog perioda datiraju dokazi koji ukazuju na korišćenje mleka druge vrste sisara, a prvi sisar koji je imao tu nesreću da ga Homo sapiens uzme pod svoje po pitanju mleka, bila je divlja koza (Capra Aegagrus). Prema postojećim dokazima, krava je morala da čeka još nekih 1 000 godina da bi njeno mleko ušlo u upotrebu kod Homo sapiensa. Ostalo je istorija. Naravno, ne treba zaboraviti da istorijski dokazi od pre 9 000 - 10 000 godina ukazuju da su Homo sapiensi samo koristili mleko druge vrste sisara. Na osnovu tih dokaza nikako se ne može izvući zaključak da su tadašnji Homo sapiensi mleko druge vrsta sisara pili svi redom k’o blesavi, pod bilo kojim izgovorom. U procentima izraženo, ako 100% predstavlja ukupan vremenski period od kada su sisari na planeti, Homo sapiens mleko druge vrste sisara koristi 0,25% tog vremena, a tokom prethodnih 99,75% nikome iz sveta sisara nije palo na pamet da proba a kamoli na duže staze pije mleko druge vrste sisara.

PODSETNIK

...na moć manipulacije ljudskog uma putem medija. Ukoliko već to nije, 11. septembar 2001. godine će svakako u budućnosti naći svoje mesto u udžbenicima istorije. Svi znaju da su se tog dana dva oteta putnička aviona zakucala u zgrade bliznakinje. To je osnova priče na koju dolazi prvo zvanično, a odmah za njim i alternativno objašnjenje događaja. Zvanično objašnjenje je zbog svog potpunog besmisla izrodilo gomilu alternativnih objašnjenja i teorija, što je ciljano osmišljeno kako bi se zamaskirala, neutralisala i potpuno potisnula činjenica da na prvom mestu nikakvi avioni nisu udarili u zgrade bliznakinje. Pogledajte ova dva snimka, pa sami donesite svoj sud. 

https://www.youtube.com/watch?v=S85TUckcFoQ#

https://www.youtube.com/watch?v=tBaTSupGYgc#

Na ovom snimku, koji je znatno usporen, na 16-oj sekundi se jasno vidi kako levo krilo aviona 'preleće' iza braonkaste zgrade koja se u realnosti nalazi iza zgrade bliznakinje u koju avion udara, što je naravno nemoguće. Sad tu treba dodati i sam trenutak udara aviona u zgradu. Pretežno aluminijumski avion prolazi kroz zgradu od čelika i betona kao kroz puter, potpuno prkoseći svim zakonima fizike sudara...

https://www.youtube.com/watch?v=PUQs0wmrLZc

 

Ako Ima Drva, Seci!

Kao sto su pocetkom 20tog veka uvedene tri pojave da slude i zamajavaju covecanstvo - na polju fizike ajnstajn (da nam podari informacije o fizickim granicama i mogucnostima realnosti u kojoj zivimo), na drustveno politickom polju komunizam (da se covecanstvu uvede jos jedno u nizu sredstava za podele, kao i da mu se dodatno stimulise agresivnost i krvozednost) i na polju misli,osecanja i spoznajnih iskustava frojd (da nam kaze da je to sve zbog seksa), tako su po istom sablonu trojstva, pocetkom 80tih, tacnije leta 1981ve, na scenu uvedene tri gej pojave, koje ce 10tak godina kasnije da poprime globalne razmere - MTV je poceo sa emitovanjem svog programa u Njujorku, Madona je pocela da peva po njujorskim klubovima i dr. Majkl Gotlib je prijavio CDC-u (centre for disease control) prvih 5 slucajeva AIDS-a.

On je u svom izvestaju naveo da su svih 5 homoseksualci, u 4 slucaja nadjeni serolski dokazi infekcije hepatitisom B, u dva slucaja od pet izjavili su da su imali ceste odnose sa razlicitim partnerima, svih 5 pacijenata su imali laboratorijski potvrdjenu citomegalovirusnu bolest unutar 5 meseci od dijagnostikovanja pneumocisticne pneumonije. Odavde se tesko moze nazreti da je nekakav seksualno prenosivi mikrob uzrok novog zdravstvenog problema. Homoseksualnost postoji odavno, to nije nista novo, ali ono sto je bilo novo je da su se 60tih i 70tih generacije homseksualaca, nista manje ili vise kao i svi ostali, navukli na raznorazne droge, afrodizijake i uveli ih u svoj svakodnevni zivot...sto neminovno rezultira propadanjem imunog sistema ( doduše, oni imaju još jednu otezavajucu okolnost, jer dodatno maltretiraju svoje telo guranjem polnih organa i stvari u rupu za koju je Priroda namenila da kroz nju samo izlazi, ne i da ulazi). AIDS je skr za aquired immunodeficiency sindrome - sindrom stecenog nedostatka imuniteta. Odluceno je da se postavi mikrob kao izazivac ovog novog stanja, tj da nedostatak imuniteta sticemo preko virusa. Obzirom da su simptomi nove bolesti ukazivali da se radi o narusenom imunom sistemu, nije bilo ni mesta ni osnova da se tu ubacuje mikrob.
Svejedno, CDC je odlucila sledece :
"the fact that these patients were all homosexuals suggests an association between some aspect of homosexual lifestyle or disease acquired through sexual contact and Pneumocystis pneumonia in this population".

2 godine pre nego sto je HIV ''otkriven'' i postavljen kao uzrok AIDS-a, americki Public Health Service je vec 'presudio' o zaraznosti novog sindroma, a CDC je 5.11.1982 objavila "AIDS: Precautions for Clinical and Laboratory Staffs", tj AIDS uputstvo za bele mantile. U martu 1983ce, CDC je, zajedno sa FDA (food and drug administration) i NIH (national institutes of health), preporucio prevenciju AIDS-a kao infektivne i prenosive bolesti. Pre zvanicne pojave navodnog virusa, teren je vec pripremljen (i dalje bez ikakvog naucnog dokaza).

Luk Montanje, pored Roberta Galoa najvazniji ''strucnjak'' u AIDS prici, u svojoj knjizi ''Virus: The Co-Discoverer of HIV Tracks Its Rampage and Charts the Future'' kaze sledece :
"It was in 1982 that AIDS began to capture the attention of researchers. By that time we knew, by the number of reported cases among homosexuals, that we were dealing with a communicable disease."
Robert Galo 1987me u casopisu Scientific American izjavljuje sledece :
''AIDS is probably the result of a new infection of human beings that began in Central Africa, perhaps as recently as the 1950’s, and it appears that the virus has had more time to spread in Africa than it has had in any other part of the world. A plausible hypothesis is that STLV-III somehow entered human beings, initiating a series of mutations that yielded the intermediate viruses before terminating in the fierce pathology of HTLV-III".

Ovakve proizvoljne ''naucne'' izjave ljudi koji su virus ''otkrili'' su posluzile da se mit sto vise ucvrsti. Naucnici, istrazivaci i institucije koje se bave AIDS-om, kao i svi promoteri AIDS industrije, zbog opste postavke price oko AIDSA, zbog utkanosti mita o AIDS-u jednostavno ''nisu u stanju'' da primete vise nego jasno vidljive epidemije toksicnih bolesti, epidemije visokog krvnog pritiska, epidemije alergijskih bolesti, epidemije mentalnih bolesti...oni pod epidemijom podrazumevaju samo epidemiju infektivne bolest. Svi ti naucnici i strazivaci su zaslepljeni duboko utkanom mikrobioloskom predrasudom - da sve bolesti moraju izazivati mikrobi. Montanje i Galo su inace proveli veci deo svojih zivota u potrazi za virusima koji izazivaju rak.
Covecanstvo, prethodno vec kondicionirano da bude u strahu od mikroba, i uz dodatak raznih predrasuda, nije obracalo i pridavalo previse paznje etiologiji AIDS-a. Slicne greske su pocinjene npr. sa pelagrom, beri berijem i skorbutom...samo sto su ovaj put posledice daleko katastroficnije...npr. seksualna energija, najjaca pokretacka energija u ovom delu univerzuma a koja je u covekovim ocima i shvatanju istorijski prethodno vec iskrivljena crkvom, a potom i frojdom, i u svom fizickom ispoljavanju postaje iskrivljena, u igru se na globalnom nivou uvodi parce gume (a kasnije u sve vecoj meri i razne perverzije i poganosti), a za pojam seksa se neraskidivo vezuje pojam straha od zaraze.

Od pocetka 20tog veka, kada je ozbiljniji atak na imuni sistem covecanstva poceo da se zahuktava, pa sve do dana danasnjeg, covecanstvu su postepeno, a posle II sv. rata intenzivirano, u blisko zivotno okruzenje uvedeni raznorazni ''rusitelji'' imuniteta - fizickiog, hemijskog, bioloskog, mentalnog i nutritivnog porekla. I, kako je koja opasnost po coveka uvodjena na scenu, tako se uopste nije razmatralo o eventualnom odstranjivanju te opasnosti, vec je samo odredjivana gornja granica opasnosti koju covekovo telo moze da istrpi a da odmah ne manifestuje neke (ozbiljnije) simptome. Potencijalne opasnosti i pretnje po imuni sistem su se godinama samo gomilale. Covek svoj imuni sistem unistava voljno i nevoljno. Posto je covekovo telo izuzetno mocna masina sa potencijalom za jos vise, u 20tom veku se moralo pristupiti ozbiljnom pripremanju terena za generalno slabljenje imuniteta covekovog tela, pa su tako jedan za drugim svoje mesto u postepenom slabljenju imuniteta zauzeli i zadrzali - vakcine (da odma' overimo malo na pocetku ovog iskustva :lol:), margarin (hidrogenizovane biljne masti), cigarete (tj.filteri i hemikalije kojima se tretira duvan), masovno konzumiranje kravljeg mleka (kasnije i pasterizovanog, sto je jos pogubnije), zatim posle II sv rata - fluor, herbicidi, pesticidi, insekticidi, aspartam...da ne idem dalje, mnogo ima da se nabraja sta nam sve iz bliskog zivotnog okruzenja u manjoj ili vecoj meri konstantno narusava imunitet, tj sta sve moze da izazove steceni nedostatak imuniteta.:D
A u slucaju AIDS-a, bilo kakvo razmatranje o svim tim uzrocnicima nedostatka imuniteta je potpuno odstranjeno uvodjenjem virusa u srediste price kao glavnog krivca za sticanje nedostatka imuniteta, uprkos tome sto postojanje HIV-a nikad nije neposredno i nedvosmisleno dokazano...i dalje ostaje nedokazano. AIDS ''nauka''( a od nje i aids industrija) je bazirala celu svoju pricu na osnovu posrednih dokaza i pokazatelja, a koji su proistekli iz pretpostavke da je u pitanju nekakav virus.
Nadalje su bile potrebne samo finese i kvalitetan PR.....ciji je sastavni deo i lepljenje etiketa nepodobnima.
Grupe lekara koji su se istinski bavili ovom problematikom oko AIDS-a su naravno u manjini, ALI, nijednom do sada, zvanicni ''naucnici'', cije su teorije i dokazi AIDS-a slepo prihvaceni, nisu uspeli da razumno i uz dokaze opovrgnu ili demantuju tvrdnje i dokaze tzv AIDS disidenata.
Ne, to nikad nije uradjeno. Umesto toga, industrija AIDS-a se opredelila za oprobani recept mainstream nauke a to je etiketiranje sagovornika u nedostatku dokaza ili neceg iole smislenog sto bi rekli. I tako imamo slucaj, da su se osim AIDS disidenti, koristile i sledece etikete u raznim naucnim casopisima sa ciljem diskreditovanja naucnika i lekara koji tvrde i pricaju suprotno opsteprihvacenom mitu...

''a small clique of scinetists''

''tiny minority of scientists''

''small but vocal group of biomedical scientists''

''dangerous scientific cranks''

''no serious medical scientists doubt the causal link between HIV and AIDS''

''handfull of dissident scientists''

''a small band of scientists with eccentric and discredited opinions''

''a tiny group of so called 'dissident' researchers''

''a few maverick American scientists''

''a small band of scientists who claim that HIV does not cause AIDS''

''a handful of dissident scientists''

Sve etikete se uglavnom vrte oko toga da postoji sacica ljudi koja zeli da podriva i rusi postojecu AIDS religiju.
Evo kako se industrija AIDS-a zeza:

2008me
http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/45231/Bice-potrebne-dve-decenije-za-vakcinu-protiv-HIVa/komentari/hronoloski/asc

i nešto više od godinu dana kasnije
http://www.bbc.co.uk/serbian/news/2009/09/090924_hiv_vaccine.shtml

Jako dobro se zna da je strah jedno od najmocnijih oruzja za kontrolu ljudi. Kada je covek u strahu, tesko je da ce razmislja o bilo cemu drugom, osim kako da spasi svoje dupe ili kako da stanje straha sto pre iscezne. Medjutim, kada covecanstvu u zivote uvedete kategoriju opasnosti(straha) od koje nema spasa ili leka, onda je takav osecaj straha konstantno prisutan, neki put manje neki put vise izrazen, u zavisnosti koliko cesto se ljudi podsecaju na globalnu opasnost, tj koliko im se cesto glava vadi iz svakodnevne utopljenosti u licnne probleme, sa ciljem dodavanja jos malo problema, strahova, opterecenja.
Takav je slucaj i sa AIDS-om. 1984te na veliku scenu ulece najveca opasnost po coveka, neizleciva bolest, koju izaziva virus. Na sve strane pocinje da se trubi o tome, i vremenom su HIV i AIDS stekli status i ugled kakavi dan danas uzivaju. U formi i maniru u kojem su covecanstvu predstavljeni, postali su neotudjivi i neraskidivi deo realnosti u kojoj covecanstvo zivi. U kojoj meri je eksplodirala, npr. industrija gume :lol:, je nezamislivo... isto kao sto je nezamislivo u kojoj meri je covecanstvo globalno preplaseno pojmovima AIDS i HIV. Ranije, dok covecanstvo nije bilo do ove mere svime i svacime ponizavano i degradirano, prva asocijacija na sex (a samim tim i seksualnu energiju) je bila nesto prirodno, lepo, normalno, a danas su prve asocijacije na sex (a samim tim i seksualnu energiju) - HIV, AIDS, bolesti, kurtoni i kako se zastiti. Nema sta, napredna smo civilizacija.

Kako su se HIV i AIDS pojavili? Ima nekoliko verzija, svaka ima svoje pristalice, a hronoloski, uvodjenje HIV-a i AIDS-a u matrix 20tog veka :lol: je otprilike izgledalo ovako:
Neko generalno objasnjenje koje se daje, i koje je opsteprihvaceno, je to da virus potice sa primata iz Afrike, i da se virus krajem 19tog ili pocetkom 20tog veka nekako preneo na coveka, ali, to su i dalje slobodne procene, bez konkretnog dokaza. Da bi se podmirili oni uporniji, kao moguc nacin prenosenja virusa sa primata na coveka, predstavljena je ''teorija lovca'', tj. da se virus preneo prilikom lova, kada lovca napadne ranjena zivotinja, ogrebe ga i sl...
Naucno bavljenje pitanjem misterioznog virusa je izaslo pred oci javnosti 1983ce godine, kada su sa Paster instituta dr Luj montanje & co, izolovali retrovirus(iz limfoidnih gangliona), za koji su verovali da izaziva AIDS. Virus su nazvali LAV (lymphadenopathy-associated virus) i taj uzorak su poslali u USA, na potvrdu...1984te dr Robert galo & co potvrdjuju otkrice francuza, ali su ga preimenovali u HTLV-III (T lymphotropic virus type III). Od pocetka 1985te pocinje sa objavljivanjem sve vise detaljnih izvestaja o LAV, tj HTLV-III. U maju 1986te, administrativno telo pod imenom International Committee on Taxonomy of Viruses je ukinulo oba imena, LAV i HTLV-III, i donelo odluku da se koristi termin - Human Immunodeficiency Virus. Zvanicno, imaju dve varijante: HIV-1 i HIV-2, a HIV-1 je daleko virulentniji.

I forma je polako sklopljena, imamo smrtonosu bolest i virus koji je izaziva, jos nam samo fali lek (''i dalje''). To je forma koja se ne dira, i ne dovodi u pitanje. Sve ostalo se bazira na toj ''cinjenici''. Ta ''cinjenica'' ulazi u osnov medicinske dijagnoze i tretmana ove bolesti. A da bi se dokazalo postojanje virusa u telu, koriste se HIV testovi, sada vec dug niz godina. Pripreme su bile zavrsene, AIDS industrija je mogla da zapocne svoju akciju. U um covecanstva su se vec utkali mitovi da HIV izaziva AIDS, da HIV testovi mogu precizno potvrditi HIV, da su lekovi, koji se koriste u tretmanu, ucinkoviti i da produzuju zivot, da se AIDS prenosi medju svima bez izuzetka, da kondomi stite od AIDS-a...to su sve unapred spremljene i naucene fraze (istovremeno, to su i osnove mita o AIDS-u), koje se retko dovode u pitanje...ljudi su vremenom naucili, i sebe istrenirali, da zive u konstatnom strahu od AIDS-a i od zaraze HIV-om...a sada je na pomolu jos jedan iz arsenala magicnih metaka u vidu vakcine, metak koji ce ljude zastiti od HIV-a, virusa cije postojanje, striktno u naucnom smislu i smislu naucnog metoda, nikad nije neposredno i nedvosmisleno dokazano.
Naucni radovi u kojima se ''potvrdilo'' otkrice HIV-a, i koji su posluzili kao naucna osnova za mit o AIDS-u dolaze od 4 grupe naucnika i saradnika: Barré-Sinousi et al 1983; Papovic et al 1984; Gallo et al 1984; Levy et al 1984. Ti radovi predstavljaju naucni osnov za vazecu pricu o AIDS-u.

Evo nekih izjava dr Roberta Galoa, a koje se ticu postojecih HIV testova:

- “HIV tests were highly accurate from the time they were developed in 1984 and have become much more accurate over time as the underlying technology has evolved. HIV tests are amongst the most accurate available in medical science.”
- “A PCR test for the presence of the virus itself can accurately determine a child’s HIV status.”
- “An AIDS diagnosis cannot be considered definitive without an HIV test.”


Testovi koji se koriste za dijagnozu infekcije HIV-om su dva testa na antitela - ELISA i Western blot, i genetski test - PCR test (ili Viral Load). ELISA i Western blot otkrivaju samo ono sto je pogresno prihvaceno da su HIV antigeni ili proteini. Slicno tome, i PCR test otkriva samo kopije fragmenata RNK, koja je proizvoljno prihvacena kao nuleinska kiselina HIV-a. Nijedan od ovih testova ne otkriva sam HIV, ili HIV cestice.
Farmaceutske kuce i laboratorije koje proizvode ove testove, uz svaki test prilazu i detaljno uputstvo na kojem se izmedju ostalog nalaze i ove izjave:

ELISA
''Elisa testing alone cannot be used to diagnose AIDS, even if the recommended investigation of reactive specimens suggests a high probability that the antibody to HIV-1 is present" (Abbott 1997).

Western blot
''Do not use this kit as the sole basis of diagnosis of HIV-1 infection." (Epitope Organon Teknika)

PCR Viral Load
"The Amplicor HIV-1 Monitor test is not intended to be used as a screening test for HIV or as a diagnostic test to confirm the presence of HIV infection" (Roche 2003).

Sto ce reci - farmaceuti daju do znanja da ovi testovi nisu specificni za dijagnozu HIV-a, dok proponenti AIDS-a tvrde drugacije. U klinickoj medicini, jedini ispravni metod za utvrdjivanje osetljivosti i specificnosti dijagnostickog testa jeste uporedjivanje testa sa svojim zlatnim standardom. U ovom slucaju, jedini moguci zlatni standard za HIV test bi bio sam HIV. Obzirom da HIV NIKADA nije izolovan kao nezavisna, slobodna ili prociscena viralna cestica, specificnost i osetljivost ovih testova je prilicno diskutabilna, jer se specificnost i osetljivost racunaju proizvoljno, uporedjivanjem sa klinickim manifestacijama AIDS-a ili brojanjem T4 celija...
"At present there is no recognized standard for establishing the presence and absence of HIV-1 antibody in human blood. Therefore sensitivity was computed based on the clinical diagnosis of AIDS and specificity based on random donors." (Abbott 1997)

Obzirom da ne postoji zlatni standard za definisanje specificnosti testova koji se koriste za dijagnozu HIV-a, svi koji su oznaceni kao HIV-pozitivni bi trebalo da budu proglaseni za lazno pozitivne. Zbog prirode ovih testova NIJEDNA osoba ne moze biti potpuno ispravno i validno oznacena ili proglasena kao HIV-negativna ili HIV -pozitivna. Ali, medju AIDS naucnicima, novinarima, zdravstvenim radnicima se retko kada razmatra o pouzdanosti ovih testova. Oni su prihvaceni zdravo za gotovo, kao validan pokazatelj prisutnosti HIV-a.

Pravilne i ispravne procedure za izolovanje retrovirusa su utvrdjene i uspostavljene 1964te godine. Najcesci izvori materijala iz kojih retrovirusi mogu biti izolovani i procisceni su - krv, razni tkivni homogenati i supernatanti inficiranih celijskih kultura.
5 osnovnih koraka u tehnici za izolaciju i prociscavanje retrovirusa su:
- koncentrisanje viranih cestica centrifugom
- elektronska mikroskopija koncentrisanih viralnih cestica
- biohemijska i genetska analiza prociscenih viralnih cestica
- konstantna kontrola eksperimenata, kako bi se izbeglo pogresno tumacenje i posmatranje endogenih retrovirusa kao egzogenih virusa
- bioloski testovi sa ciljem da se ustanovi da li je izolovani virus zaista potencijalno patogen i virulentan.

Ono sto je u celoj ovoj prici najvaznije - ni Montanje, ni Galo, ni Levi se nisu drzali ovih koraka u trenutku kada su tvrdili da su izolovali virus HIV. Prva dva koraka su preskocena, zatim, nisu pruzili dokaz (el. mikroskopom) da se cestice iz supernatanta inficirane celijske kulture sastoje prvenstveno od viralnih cestica(koncentrisanih). Umesto toga, oni su kao dokaz pruzili fotografije(sa elektronskog mikroskopa) aktiviranih/stimulisanih kultivisanih limfocita koji otpustaju cestice slicne retrovirusima. Medjutim, ove cestice slicne retrovirusima, mogu otpustati i neinficirane kulture stimulisanih/aktiviranih limfocita. Fotografije ''neinficiranih'' limfocita kultivisanih pod istim uslovima kao i ''inficirani'', ne postoje, tj nikad nisu prilozene. Navodno postojanje HIV dalje je bilo ''potvrdjeno'' proucavanjem proteina, aktivnosti enzima reverzibilne transkriptaze i fragmenata RNK koji su nadjeni u supernatantima kultura (znaci, potvrda ne dolazi od direktne analize preciscenih viralnih cestica).
Uprkos nemogucnosti da se izoluje cist virus, ili cestica virusa, nastavilo se sa forsiranjem postojanja HIV-a, a svi dokazi koji ukazuju na postojanje virusa su posredni, i utvrdjeni su na osnovu prisustva (u celijskim kulturama ili kod kod HIV-pozitivnih):
- proteina i glikoproteina p34/32, p24, p18/17,p120, gp160/150, gp120, i gp41/45/40, za koje se tvrdi da pripadaju HIV-u
- enzima reverzibilne transkriptaze, koja navodno pripada HIV-u
- RNK i DNK fragmenata, koji takodje navodno pripadaju HIV-u

Istina je - ni za jednu od ovih susptanci nije do sada dokazano da pripada HIV-u. Kako moze da se dokaze da supstance nadjene u tim kulturama zaista pripadaju viralnim cesticama koje nikad nisu valjano preciscene? Kako dokazati da te supstance nisu celijski otpad ili celijske mikrovezikule, koje se takodje javljaju u talogu pri istoj gustini kao i retrovirusi? Da bi se nedvosmisleno i bez sumnje dokazalo, da te supstance/molekuli, koje se smatraju markerima, zaista jesu deo retrovirusa zvanog HIV, apsolutno je neophodno da se viralne cestice potpuno presciste i odvoje i razdvoje od svega ostalog. To sa HIV-om nikada nije uradjeno. Procedura/metod u svojoj osnovi ima polaznu tacku - da je za svako proucavanje komponenti i cestica virusa osnovno imati izvesnu kolicinu preciscenog virusa. Posle preciscavanja se pristupa tretiranju preciscenog materijala (ribonukleazom, raznim deterdzentima) sa ciljem da se razbiju preciscene cestice kako bi otpustile svoje unutrasnje komponente. Ni to nikad nije uradjeno sa HIV-om.
Ova potpuno pogresna metodologija, primenjena u ''dokazivanju'' HIV-a, ima izuzetno ozbiljne posledice - globalno koriscenje HIV testova, koji uopste nisu specificni za HIV.
1999te godine, dve nezavisne grupe naucnika su zapocele istrazivanje elektronskim mikroskopom, gde su posmatrali ultrastrukturalne karkateristike materijala koji se talozi u 1.16g/ml rastvoru sukroze (taj rastvor se koristi za talozenje i kasnije detektovanje virusa ili virusnih cestica iz supernatanta). Radeci sa supernatantima kultura T-celija inficiranih HIV-1, obe grupe naucnika su u supernatantima pronasle celijski otpad i vezikule celijskih membrana koji nikako nisu mogli biti povezani sa HIV-om ili ''retkim'' viralnim cesticama. Bez obzira na to otkrice, i dalje se nastavilo sa prethodno prihvacenim i odomacenim modelom ''identifikacije'' viralnih markera, a na osnovu prisustva viralnih markera se posmatra i meri efikasnost antiviralnih lekova u klinickim ispitivanjima.

Aktivnost enzima reverzibilne transkriptaze, otkrivena u supernatantima celijskih kultura, je uzeta kao pokazatelj prisustva HIV-a, ali samo zato sto su Galo, Montanje i Levi pogresno predstavili taj enzim kao jedinstven za retroviruse, dok je cinjenica da taj enzim nije svojstven iskljucivo retrovirusima.
Isto tako, (pogresno interpretirani) fragmenti RNK, nadjeni u supernatantima kultura ili u krvi pacijenta, a koji se smatraju specificnim HIV markerima, mogu da poticu i od celija u kulturi ili od endogenih retrovirusa. PCR testom tj metodom se prave kopije/klonovi tih fragmenata RNK, koji su potpuno bez osnova proglaseni da pripadaju HIV genomu, pa tako ispada da se PCR testom vrsi prebrojavanje kopija necega sto se bez dokaza smatra da pripada HIV-u.

Jos jedna mana svih HIV testova jeste ta - do sada se, naucno dokumentovano, pokazalo da je u slucaju preko 70 razlicitih bolesti/poremecaja doslo do pozitivne reakcije na testu na HIV antittela, a bez prisutne HIV infekcije. Sada sledi lista bolesti, poremecaja i zdravstvenih stanja za koje je do sada utvrdjeno da na HIV testovima daju lazno pozitivne reakcije :


· Natural occurring polyspecific antibodies (Barbacid et al 1980; Healey & Bolton 1993).

· Anti-carbohydrate antibodies (Snyder & Fleissner 1980; Healey & Bolton 1993; Cordes & Ryan 1995).

· Antibodies with a high affinity for polystyrene used in the test kits (Arnold et al 1994; Pearlman & Ballas 1994; Yoshida et al 1987).

· HLA antibodies to class I and II leukocyte antigens (Blanton et al 1987; Bylund 1992; Cordes & Ryan 1995; Profitt & Yen-Lieberman 1993; Sayers et al 1986; Schleupner 1990; Schochetman & George 1992; Steckelberg & Cockerill 1988; Yu et al 1989).

· Passive immunization (receipt of gammaglobulin or immune globulin as prophylaxis against infection) (Ascher & Roberts 1993; Cordes & Ryan 1995; Gill et al 1991; Jackson et al 1988; Lai-Goldmnan et al 1987; Isaacman 1989; Profitt & Yen-Lieberman 1993; Piszkiewicz 1987; Yale et al 1994).

· Administration of human immunoglobulin preparations (Bylund et al 1992).

· Hypergammaglobulinemia (high levels of antibodies) (Moore et al 1986; Peterman et al 1986).

· Globulins produced during polyclonal gammopathies, very common in groups at risk for AIDS (Bylund et al 1992; Cordes & Ryan 1995; Schleupner 1990).

· Anti-lymphocyte antibodies (Mathe 1992; Ujhelyi et al 1989).

· Anti-collagen antibodies (found in gay men, hemophiliacs, Africans of both sexes and people with leprosy) (Mathe 1992).

· Multiple blood transfusions (Cordes & Ryan 1995; Ng 1991; Peterman et al 1986; Proffit & Yen-Lieberman 1993; Schochetman & George 1992; Yu et al 1989; Sayre 1996).

· Individuals with coagulation defects (Bylund et al 1992; Schochetman & George 1992).

· Hepatitis B vaccination (Jackson et al 1988; Lee et al 1992; Pearlman & Ballas 1994; Profitt & Yen-Lieberman 1993).

· Tetanus vaccination (Pearlman & Ballas 1994).

· False positive in other serologic tests, including RPR for syphilis (Bylund et al 1992; Fleming et al 1987; Moore et al 1986; Schleupner 1990; Schocheman & George 1992).

· Healthy individuals as a result of poorly-understood cross-reactions (Bylund et al 1992).

· Anti-hepatitis A IgM antibody (Schleupner 1990).

· High levels of circulating immune complexes (Biggar et al 1985; Moore et al 1986).

· Presence of normal human ribonucleoproteins (Cordes & Ryan 1995; Schleupner 1990).

· Malaria (Biggar et al 1985; Charmot & Simon 1990).

· Visceral Leishmaniasis (Ribiero et al 1993).

· Leprosy (Andrade et al 1991; Kashala et al 1994).

· Tuberculosis (Kashala et al 1994).

· Mycobacterium avium (Kashala et al 1994).

· Autoimmune diseases: systemic lupus erythematous, scleroderma, connective tissue disease, dermatomyositis (Bylund et al 1992; Leo-Amador et al 1990; Pearlman & Ballas1994; Proffit & Yen-Lieberman 1993; Ranki et al 1992; Schochetman & George 1992).

· Systemic Lupus erythematosus (Esteva et al 1992; Jindal et al 1993).

· Rheumatoid arthritis (Ng 1991).

· Serum-positive for rheumatoid factor, antinuclear antibodies, and other autoantibodies (Dock et al 1988; Steckelberg & Cockerill 1988; Yoshida et al 1987).

· Anti-smooth muscle antibody (Schleupner 1990).

· Anti-mitochondrial antibodies (Cordes & Ryan 1995; Schleupner 1990).

· Anti-microsomal antibodies (Mortimer et al 1985).

· Other antinuclear antibodies (Cordes & Ryan 1995; Schleupner 1990; Steckelberg & Cockerill 1988).

· Anti-T-cell antigen antibodies (Cordes & Ryan 1995; Schleupner 1990).

· Renal failure (Cordes & Ryan 1995;Jindal et al 1993; Schleupner 1990).

· Hemodialysis (Bylund et al 1992; Fassbinder et al 1986; Peterman et al 1986; Schochetman & George 1992; Ujhelyi et al 1989).

· Alpha interferon therapy in hemodialysis patients (Sungar et al 1994).

· Renal transplantation (Burkhardt et al 1987; Cordes & Ryan 1995; Neale et al 1985; Schleupner 1990; Ujhelyi et al 1989).

· Organ transplantation (Agbalika et al 1992; Ng 1991).

· Upper respiratory tract infection (cold or flu) (Challakere & Rapaport 1993).

· Acute viral infections, DNA viral infections (Cordes & Ryan 1995; Pearlman & Ballas 1994; Profitt & Yen-Lieberman 1993; Schleupner 1990; Steckelberg & Cockerill 1988; Voevodin 1992).

· Flu (Ng 1991).

· Flu vaccination (Arnold et al 1994; Challakere & rapaport 1993; Cordes Y Ryan 1995; Hsia 1993; MacKenzie et al 1992; Profit & Yen-Lieberman 1993; Simonsen et al 1995).

· Herpes simplex I (Langedijk et al 1992).

· Herpes simplex II (Challakere & rapaport 1993).

· Epstein-Barr virus (Ozanne & Fauvel 1988).

· Recent viral infection or exposure to viral vaccines (Challakere & Rapaport 1993).

· Pregnancy in multiparous women (Cordes & Ryan 1995; Ng 1991; Profitt & Yen-Lieberman 1993; Steckelberg & Cockerill 1988; Ujhelyi et al 1989; Abbott 1997).

· Cancers (Pearlman & Ballas 1994).

· Multiple myeloma (Bylund et al 1992; Profitt & Yen-Lieberman 1993; Steckelberg & Cockerill 1988).

· Hematologic malignant disorders and lymphomas (Burkhardt et al 1987; Cordes & Ryan 1995; Profitt & Yen-Lieberman 1993; Schleupner 1990; Steckelberg & Cockerill 1988).

· Q fever with associated hepatitis (Yale et al 1994).

· Hepatitis (Sungar 1994).

· Alcoholic liver disease (Bylund et al 1992; Cordes & Ryan 1995; Mendenhall et al 1986; Pearlman & Ballas 1994; Schleupner 1990; Schochetman & George 1992; Steckelberg & Cockerill 1988).

· Primary sclerosing cholangitis (Schochetman & George 1992; Steckelberg & Cockerill 1988).

· Primary biliary cirrhosis (Cordes & Ryan 1995; Profitt & Yen-Lieberman 1993; Schleupner 1990; Steckelberg & Cockerill 1988).

· Stevens-Johnson syndrome (Burkhardt et al 1987; Cordes & Ryan 1995; Profitt & Yen-Lieberman 1993).

· Sticky blood in Africans (Mortimer et al 1985; Papadopulos-Eleopulos 1988; Pearlman & Ballas 1994).

· Heat-treated specimens (Jungkind et al 1986; Schleupner 1990; Schochetman & George 1992; Smith et al 1987; Van Beers et al 1985).

· Lipemic serum (Schochetman & George 1992).

· Hemolyzed serum (Schochetman & George 1992).

· Hyperbilirubinemia (Bylund et al 1992; Cordes & Ryan 1995).

· Proteins in the equipment used for these tests (Cordes & Ryan 1995).

· Other retroviruses (Blomberg et al 1990; Cordes & Ryan 1995; Dock et al 1988; Schleupner 1990; Tribe et al 1988).

Sva ova medicinska stanja karakterise stanje upale sa posledicnom hronicnom aktivacijom ili stimulacijom imunog sistema, prisustvo velikog broja antitela u krvi, kao i povisen nivo oksidativnog stresa. Osobama koje su u ''riziku od AIDS-a'', a koji su na testovima bili HIV-pozitivni, takodje je karkateristicna bila hronicna stimulacija ili aktivacija imunog sistema i prisustvo velikog broja antitela u krvi. Dosta ovih zdravstvenih problema, koji izazivaju lazno pozitivne reakcije na HIV testovima, su problemi koji se u razlicitoj razmeri i koncentraciji javljaju medju ''rizicnim grupama'' u razvijenim zemljama, kao i medju velikim procentom afrikanaca i ljudi iz zemalja u razvoju. Sama definicija AIDS-a je problematicna. Nju je osmislio (i vremenom je menjao i apdejtovao) americki centre for disease control (CDC) - potrebna je pozitivna reakcija na testu za HIV antitela. Postojanje HIV-a je od presudnog znacaja, jer je uspostavljena relacija da je AIDS bolest izazvana HIV-om. Ali bez obzira na to, u mnogim zemljama Afrike AIDS se dijagnostikuje bez ikakvih testova ili laboratorijskih analiza, a tako je odluceno na konferenciji u Banguiju, u Centralnoafrickoj republici, oktobra 1985, gde su tu odluku doneli americki zdravstveni zvanicnici i Svetska Zdravstvena Organizzacija. To je dalo pravo lekarima da dijagnostikuju AIDS samo na osnovu klinickih simptoma...Bolesti koje preovladjuju u Africi su direktna posledica hronicne gladi i siromastva, i najcesce su te bolesti manifestovane simptomima i znakovima koji su u Banguiju 85te ukljuceni u definiciju AIDS-a - gubitak tezine, hronicna dijareja, produzena groznica, stalni kasalj i svrab, a u definiciji je napomenuto i to da je prisustvo Karposijevog sarkoma ili kriptokoknog meningitisa dovoljno samo po sebi za dijagnozu AIDS-a u Africi.
U Americi, pozitivan rezultat na HIV testu je pokazatelj HIV infekcije. Treba tkdj napomenuti da u USA, HIV-pozitivnim se moze dijagnostikovatisamo osoba cija je krv dala pozitivne reakcije 4 puta (u dva dana) na ELISA testovima i jedan put na Western blot testu. Ako je AIDS infektivna bolest, ona bi ona bila prva infektivna bolest koja zahteva ponavljanje istog testa na antitela 4 puta da bi se pokazalo da li su ta antitela prisutna ili ne. Ako je ELISA test specifican za HIV kako se tvrdi, zasto je potrebno da se ponavlja 4 puta pre nego sto se neko proglasi HIV-pozitivnim? To nije slucaj ni sa jednom do sada poznatom infektivnom bolescu...

MESOŽDERI

...i sve to da bi na kraju dobili...ovo

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

Evo par sumiranih godisnjih izvestaja revizije klanica u USA

Year

Practice

Passed

Failed

 

1996: 11 plants
	Killing cows on first shot	36%	64%
	Cattle slipping on floors	64%	36%
	Cattle balking from distractions	60%	40%
1999: 42 plants
	Killing cows on first shot	90%	10%
	Cows made too much noise	71%	29%
	Use of electric prods	76%	24%
2002: 57 plants
	Killing cows on first shot	94%	6%
	Cows made too much noise	96%	4%
	Use of electric prods/abuse	82%	18%

 

Iz kojih se vidi da iz godine u godinu, zivotinja zvana covek sve efikasnije ubija zarad skaldistenja mesa.

 U objektivnoj realnosti, dosta ljudi sa umnom semom mesozdera  su samo na jedan stepenik od kanibalizma. Kada bi zivotna situacija i sticaj okolnosti tako nalagao, ljudi sa ovom umnom semom bi bez ikakvih problema jeli ljudsko meso sa ciljem opstanka iliti prezivljavanja.
Instaliranjem ovakve umne seme na siroke mase se postiglo to da ti ljudi sebe identifikuju sa zivotinjama, i da posmatraju i shvataju sebe kao napredni oblik zivotinja, koji im daje za pravo da ubijaju manje napredne oblike zivotinja. Zivotinje ubijaju koliko im je u trenutku potrebno, a zivotinja zvana covek ubija i gomila po hladnjacama. U zivotinjskom svetu ne postoje masovne ubice, ali tu se nasao covek, napredna zivotinja, da se pobrine da to ne bude tako. Pored mnogih, ovo je jedan od nedvosmislenih dokaza degradacije tj. devolucije coveka.

Covek je plodojed, ni biljojed ni mesojed. Priroda je po defaultu za svesno bice zvano covek namenila svoje plodove, nista vise.

Covek na trenutnom nivou svesti na kojem se nalazi nije u stanju da komunicira sa biljkama na nacin na koji to cini sa zivotinjama. Naravno, to zavisi i od razlike izmedju sposobnosti i nacina komuniciranja zivotinja i biljaka.
Biljke i zivotinje operisu na potpuno razlicitim nivoima svesti, te se ne mogu ni u kojoj varijanti svrstavati u isti kos u smislu poredjenja zivih i svesnih bica na planeti. Iz istih razloga covek i zivotinje se ne mogu svrstavati u isti kos, ali vecini ta cinjenica uopste ne smeta da sebe porede sa zivotinjama, kao sto im ne smeta ni cinjenica da uverenje o neophodnosti mesa u jelovniku baziraju na duboko usadjenim mitovima koji se prenose sa generacije na generaciju. Neki od smelijih su se odvazili i otplovili u naucne vode ne bi li nasli ''naucne'' dokaze da potvrde i zacementiraju svoje ubedjenje da su oni napredne zivotinje kojima su u jelovniku neophodne druge, manje napredne, zivotinje. Sa sve obrazlozenjem da su im lesevi drugih zivotinja neophodni da budu jos naprednije zivotinje, jer se pozivaju na navodnu neophodnost mesa za razvoj njihovog ''naprednog'' mozga.
Covek ubija i nemilosrdno sece i biljke i zivotinje. Priroda za njega to nije predodredila. I plodove prirode covek treba da uzima u kolicini u kojoj mu je potrebno, a ne da gomila i skladisti (jer to sa svakog aspekta gubi smisao i poentu). Dobro, ne moze se zanemariti cinjenica da je tako nalagao 'napredak' civilizacije. Taj napredak je ucinio to da mi na planeti, umesto civilizacije bazirane na vrednostima i kvalitetima svesnih bica, imamo civilizaciju (naucno)baziranu na zivotinjskim instinktima i nagonima, a to je jos jedan nedvosmislen dokaz degradacije tj. devolucije covecanstva.

Naravno, ko zeli da jede meso neka ga jede, svako ima pravo na svoj izbor, bio on slobodan ili nametnut.

Tako i ovi sa slike ispod...

 

 

HOLOGRAMI I TAKO TO...

Eto, dragi moji, zahvaljujuci precednickim izborima u USA narod ove planete dobi i zvanicno novu igracku...hologram...po prvi put na tv...kod lari kinga...neka novinarka u studiju u shikagu, a u stvari je kod lari kinga...njena hologramska projekcija...ili ona... ko ce ga znati...

http://www.youtube.com/watch?v=v7fQ_EsMJMs

http://www.youtube.com/watch?v=thOxW19vsTg

 

 

MEET THE AMEROS

$$$ are sleeping with the fishes.

http://www.sendspace.com/file/glnsmv

RELIGION AND IDEOLOGY SHIT LIST

* Taoism: Shit happens.
* Confucianism: Confucius say, "Shit happens."
* Buddhism: If shit happens, it isn't really shit.
* Zen Buddhism: Shit is, and is not.
* Zen Buddhism #2: What is the sound of shit happening?
* Hinduism: This shit has happened before.
* Islam: If shit happens, it is the will of Allah.
* Islam #2: If shit happens, kill the person responsible.
* Islam #3: If shit happens, blame Israel.
* Catholicism: If shit happens, you deserve it.
* Protestantism: Let shit happen to someone else.
* Presbyterian: This shit was bound to happen.
* Episcopalian: It's not so bad if shit happens, as long as you serve the right wine with it.
* Methodist: It's not so bad if shit happens, as long as you serve grape juice with it.
* Congregationalist: Shit that happens to one person is just as good as shit that happens to another.
* Unitarian: Shit that happens to one person is just as bad as shit that happens to another.
* Lutheran: If shit happens, don't talk about it.
* Fundamentalism: If shit happens, you will go to hell, unless you are born again. (Amen!)
* Fundamentalism #2: If shit happens to a televangelist, it's okay.
* Fundamentalism #3: Shit must be born again.
* Judaism: Why does this shit always happen to us?
* Calvinism: Shit happens because you don't work.
* Seventh Day Adventism: No shit shall happen on Saturday.
* Creationism: God made all shit.
* Secular Humanism: Shit evolves.
* Christian Science: When shit happens, don't call a doctor - pray!
* Christian Science #2: Shit happening is all in your mind.
* Unitarianism: Come let us reason together about this shit.
* Quakers: Let us not fight over this shit.
* Utopianism: This shit does not stink.
* Darwinism: This shit was once food.
* Capitalism: That's MY shit.
* Communism: It's everybody's shit.
* Feminism: Men are shit.
* Chauvinism: We may be shit, but you can't live without us...
* Commercialism: Let's package this shit.
* Impressionism: From a distance, shit looks like a garden.
* Idolism: Let's bronze this shit.
* Existentialism: Shit doesn't happen; shit IS.
* Existentialism #2: What is shit, anyway?
* Stoicism: This shit is good for me.
* Hedonism: There is nothing like a good shit happening!
* Mormonism: God sent us this shit.
* Mormonism #2: This shit is going to happen again.
* Wiccan: An it harm none, let shit happen.
* Scientology: If shit happens, see "Dianetics", p.157.
* Jehovah's Witnesses: >Knock< >Knock< Shit happens.
* Jehovah's Witnesses #2: May we have a moment of your time to show you some of our shit?
* Jehovah's Witnesses #3: Shit has been prophesied and is imminent; only the righteous shall survive its happening.
* Moonies: Only really happy shit happens.
* Hare Krishna: Shit happens, rama rama.
* Rastafarianism: Let's smoke this shit!
* Zoroastrianism: Shit happens half on the time.
* Church of SubGenius: BoB shits.
* Practical: Deal with shit one day at a time.
* Agnostic: Shit might have happened; then again, maybe not.
* Agnostic #2: Did someone shit?
* Agnostic #3: What is this shit?
* Satanism: SNEPPAH TIHS.
* Atheism: What shit?
* Atheism #2: I can't believe this shit!
* Nihilism: No shit.

* And of course...Alcoholics Anonymous: Shit happens-one day at a time!

KARNAK

ZAŠTO "LJUDI" NISU LJUDI

Uzdahnuvši duboko, Belzebub je nastavio svoju priču.
- Od vremena početka primene procesa ilnosaparno na Zemlji, proteklo je godinu
dana prema objektivnom računanju vremena.
Tokom tog perioda na planeti su postepeno uspostavljeni procesi evolucije i
involucije svega postojećeg. I, naravno, kod tricentričnih bića su počeli da se
formiraju uslovi za razvoj Objektivnog Uma.
Ukratko, na planeti se sve odvijalo kako treba. I, ko zna? Da se posle godinu
dana nije vratila Visoka Komisija na čelu sa Arhanđelom Sakakijem, možda nikada
ne bi ni došlo do kasnijih nesporazuma, povezanih sa tricentričnim stanovnicima te
nesrećne planete.
Visoka Komisija se vratila na Zemlju zato što, bez obzira na sva ta prethodno
izvršena merenja, mnogi posvećeni u ovaj problem nisu bili sasvim sigurni u to da
u budućnosti ne treba očekivati neprijatna iznenađenja. Upravo zbog toga su i
poželeli da provere nije li se u prošlogodišnjim merenjima potkrala neka greška.
U svakom slučaju, da bi bili mirni, oni su odlučili da preduzmu dodatne mere
predostrožnosti. Posledice su bile užasne, i to ne samo po tricentrične stanovnike
ove nesrećne planete. One su za čitavu planetu postale živa rana.
Ti znaš da je u to vreme kod njih počeo da se javlja takozvi "mehanički
instinkt" - izgledalo je da je on za tricentrična bića normalan.
Sveti članovi Visoke Komisije su smatrali da ako se mehanički instinkt dvonogih
tricentričnih stvorenja formira pre nego što oni dostignu nivo Objektivnog Uma,
kao što se obično događa kod tricentričnih bića, može se desiti da oni pre vremena
saznaju razlog svog postanka, a to može dovesti do velike nevolje. Jer, ako saznaju
da svoje postojanje duguju fragmentima koji su se otkinuli od njihove planete, tj.,
ako osete da su robovi spoljnih okolnosti, koje od njih ne zavise, mogu izgubiti
volju za životom i dobrovoljno uništiti sebe.
Zbog toga je, moj dečače, Visoka Komisija između ostalog odlučila da je
neophodno privremeno implantirati triceričnim Zemljanima jedan poseban organ
koji će ih, kao prvo, naterati da doživljavaju realnost u "izvrnutom obliku", a drugo,
dovešće ih dotle da će svaki spoljni utisak, koji se bude ponavljao, stvarati kod njih
refleks koji će ih asocirati na "zadovoljstvo" i "uživanje".
Zatim su, uz pomoć Arhifizikohemičara Anđela Luizosa, člana Visoke
Komisije, stvorili određenu strukturu i smestili je u kičmu tricentričnih bića, pored
same baze repa (u to vreme oni su još imali rep, i taj deo njihovog organizma imao
je normalne osobine, izražavajući punoću njihove egzistence). Ta novostvorena
struktura je doprinosila nastanku i razvoju onih osobina o kojima sam već govorio.
Nazvali su je kuabuferom.
Implantiravši taj organ tricentričnim stvorenjima, Visoka Komisija
Kozmičkih Svetitelja, na čelu sa Arhanđelom Sakakijem vratila se u Centar čiste
savesti i mirne duše; a planeta Zemlja, koja je tako privukla tvoju pažnju, odmah je
na sebi osetila posledice tog oštroumnog i dovitljivog rešenja. Kako bi rekao mudri
Nasradin Hodža, rezultati su ličili na one koje su izazvali zvuci Jerihonskih truba.
A sada, ako želiš da se makar malo približiš razumevanju posledica
funkcionisanja tog organa, koji je smislio i stvorio jedinstveni Anđeo Luizos - neka
je zanavek blagosleno njegovo ime - moraš saznati nešto o životu i ponašanju
tricentričnih dvonogih stanovnika Zemlje i to ne samo onda kada je organ
kundabufera još postojao u njihovom organizmu, već i kasnije, kada je on uništen.
Jer, iako su taj organ i njegova svojstva bili uništeni, posledice su se i dalje taložile
u samoj ljudskoj prirodi.
Ali, to ću ti objasniti neki drugi put.
Između ostalog, treba reći daje Visoka Komisija još jednom posetila Zemlju tri
objektivne godine kasnije; ovoga puta na njenom čelu bio je Preuzvišeni
Arhiserafim Sevotertr, zato što je Preuzvišeni Arhanđae Sakaki dostigao božansku
visinu i postao jedan od članova Velike Četvorke Čuvara Vasione.
Dakle, članovi Visoke Komisije bili su zadovoljni pošto su se uverili da mere
predostrožnosti, preduzete radi održanja balansa u Zemljinom sistemu, nisu više
potrebne. I tada su, između ostalog, opet uz pomoć Arhifizikohemičara Luiza,
oduzeli tricentričnim bićima organ kundabufer zajedno sa svim njegovim
neverovatnim mogućnostima.
Hajde sada da se vratimo na početak moje priče. Posle neočekivanog
intermedijuma, kada smo došli k sebi posle zabune izazvane katastrofom, koja je
pretila čitavom sunčevom sistu, nastavili smo da izgrađujemo našu marsovsku
koloniju.
Malopomalo, upoznali smo lokalnu prirodu i prilagodi se postojećim
uslovima.
Kao što sam već rekao, neki od nas su odlučili da se nastane na Marsu, drugi su se
spremali da polete, ili su već krenuli, na druge planete tog Sunčevog sistema. Za
međuplanetarni saobraćaj bio nam je dat kozmički brod "Mogućnost".
Ja sam ostao na Marsu sa nekolicinom svojih rođaka i slugu. Upravo tada je u moju
opservatoriju postavljen moj prvi tkuano (teleskop). Izgradio sam opservatoriju i
posvetio se njenom organizovanju i razvoju, kako bih imao mogućnosti da što
podrobnije proučim udaljene objekte naše Vasione i plete sunčevog sistema. Od
svih planeta moju pažnju je posebno privlačila Zemlja.
Proticale su godine...
Život planete postepeno je stabilizovan i izgledalo je da se na njoj sve odvija isto
kao i na drugim planetama.
Ali, pažljiv posmatrač je mogao da uoči kako broj triceričnih stvorenja stalno
raste. Štaviše, ponekad su se mogle zapaziti neobične manifestacije njihove
aktivnosti; oni su ponekad činili ono što nikada nisu činili stanovnici drugih
svetova. Odjednom bi, iz čista mira počeli da ubijaju jedni druge.
Ponekad se to međusobno istrebljivanje nije ograničavalo na jedan region, već
se događalo na više mesta istovremeno, i trajalo je ne samo danju, već i noću.
Primećeno je da se za vreme tog procesa njihov broj naglo smanjivao, ali je u
periodima zatišja ponovo naglo rastao.
Vremenom smo se navikli na tu njihovu osobenost, govoreći sebi da je
Visoka Komisija očigledno iz nekakvih važnih razloga organu kundabufera
namerno dala takvu karakteristu. Zbog plodnosti tih bića, govorili smo sebi, njihov
broj se mora regulisati radi održavanja kozmičke ravnoteže u harmoniji.
Ali nikome nije moglo pasti na pamet da se nešto rđavo dešava čitavoj
planeti. U to doba, kao što sam već rekao, ja sam posetio većinu planeta tog
sunčevog sistema, i poznatih, i još neproučenih.
Posebno su mi se dopali tricentrični stanovnici Saturna. Oni su se spolja
razlikovali od nas, jer su podsećali na ptice, vrane.
Zanimljivo je naglasiti da vrane nisu živele samo tamo, već skoro na svim
nastanjenim svetovima naše Vasione, gde se razvijaju i uzimaju planetarnu plot
bića sa različitim sistemima mišljenja.
Princip usmenog komuniciranja vranolikih razumnih bića donekle podseća na
naš, ali zvuci njihovog govora lepši su od svega što sam ikada mogao da čujem.
On vas primorava da se setite umetnosti najvećih pevača koji čitavu svoju dušu
unose u melodično, čarobno pevanje.
Kada se setim kako se ta krilata stvorenja odnose jedna prema drugima,
nemam reči kojima bih to opisao. To se može shvatiti tek pošto se malo proživi s
njima i stekne lično iskustvo. Može se reći samo jedno - njihova srca su poput srca
anđela koji se nalaze uz Nebeski Presto.
Oni u svom životu strogo poštuju devetu zapovest Našeg Tvorca: "Odnosi se
prema onome što pripada drugome kao prema svome, i isto tako ga čuvaj."
Kasnije ću ti svakako ispričati podrobnije o tricentričnim stvorenjima koja su
nastala i žive na Saturnu, zato što je jedan od mojih istinskih prijatelja tokom
godina izgnanstva bio stanovnik te planete; on je imao obličje vrane i zvao se
Karkar.

SPECIFIČNOST LjUDSKE DUŠE
Vratimo se sada tricentričnim stanovnicima planete Zemlje, onima koji tebe
najviše zanimaju, i koje ti nazivaš mekušcima.
Ne mogu ti opisati koliko se radujem zbog toga što si, srećom, daleko od
tricentričnih stvorenja kojima si dao, po njihovo dostojanstvo, tako uvredljivo ime
da ja čak ne mogu ni da slušam o njemu. Da li si svestan, siroto moje dete, šta bi ti
uradila ta bića, naročita ova sadašnja, kada bi čula kako ih nazivaš?
Već sama pomisao na to šta bi ti uradili kada bi dospeo u njihove šape, baca
me u užas.
U svakom slučaju, izlemali bi te tako da, što bi rekao naš Nasradin Hodža, "ne
bi došao k sebi sve do sledeće porcije batina".
U svakom slučaju, kad god rešiš da započneš nešto novo, obavezno blagosiljaj
sudbinu i moli je da bude milosrdna, da te uvek čuva i ne dozvoli da stanovnici
Zemlje bilo kada posumnjaju da si ih ti, moj ljubljeni i jedini unuče, neoprezno
nazvao mekušcima.
A veruj mi, onih godina kada sam ih posmatrao s Marsa, kao i za vreme mojih
putovanja na Zemlju, izučio sam veoma dobro dušu tih čudnih stvorenja. Odlično
znam kako bi postupili sa svakim ko se osmelio da im da takav nadimak.
Naravno, ti si ih tako nazvao samo iz dečje naivnosti, ali tricentrični stanovnici
Zemlje to ne bi uvažili. Njima bi bilo svejedno ko ih je tako nazvao, zašto i u
kakvim okolnostima. Takvo ime je za njih uvredljivo i to je sasvim dovoljno.
Razmatrati to pitanje iz aspekta većine njih - isto je što i presipati iz šupljeg u
prazno.
Eto zašto je s tvoje strane bilo veoma nepromišljeno da tom plemenu tricentričnih
bića daš tako uvredljiv nadimak, prvo, zato što ja brinem za tebe, a drugo, zato što
ti i u bućnosti može pretiti opasnost.
Iako si daleko od njih i oni ne mogu da te dohvate i lično kazne, svejedno, ako bilo
kako, makar iz desete ruke, saznaju da si ih uvredio, njihova anatema će se
neizbežno sručiti na tvoju glavu i snaga te anateme zavisiće od toga čime su u
datom trenutku zauzeti.
Po svoj prilici, vredelo bi da ti ispričam kako bi se ponašali Zemljani kada bi
saznali za tvoju uvredu. Taj primer će ti pomoći da dobro naučiš čudne navike tih
tricentričnih bića, koja te toliko zanimaju.
Ma koliko bili u stanju apatije, ukoliko se u momentu kada bi ih isprovocirala
tvoja uvreda ne bi pojavilo neko drugo neumesno interesovanje, oni bi se odmah
okupili na jednom mestu, koje je specijalno predviđeno za ljude, posebno odabrane
za takve stvari i, razume se, odevene u naročite kostime. To se kod njih zove
građanski sud.
Prvo što bi uradili bilo bi da izaberu predsednika i tek potom bi pristupili
"pretresu". Oni bi te "pretresli" do sitnih crevaca, i to ne samo tebe, već i tvog oca,
dedu, a možda i sve pretke, uključujući Adama.
Zatim, ako bi rešili, naravno, kao i uvek "većinom glasa", da si "kriv", doneli bi
presudu u skladu sa kodeksom zakona, zasnovanim na prethodno izučenim raznim
"fosilnim" predstavama tog "pozorišta marioneta".
Ali ukoliko, opet većinom glasova, ne bi u tvojim postupcima našli ništa
protivzakonito, što se, istina, događa veoma retko, evo šta bi se dogodilo. Čitav
sudski pretres se uvek do detalja beleži na papir koji potpisuju svi članovi suda. A
onda bi svi ti spisi bili poslati... šta misliš, u korpu za otpatke? Ne, već
odgovarajućim ekspertima, u našem slučaju, takozvanom Svetom Sinodu, gde bi se
ponovila ista procedura, ali ovoga puta bi ti sudile "veoma važne" persone.
I tek posle dugog "presipanja iz šupljeg u prazno" oni bi najzad došli do
glavnog, zapravo do toga da se okrivljeni nalazi van njihovog domašaja. Ali tebe
upravo tu i vreba prava opasnost. Jer, kada konačno razjasne da su im ruke kratke i
da ne mogu da te dohvate, oni jednoglasno odlučuju da te predaju anatemi - ništa
više, ali ni manje od toga. Znaš li ti šta je i kako se to radi? Ne? Onda slušaj, i ježi
se!
"Veoma važne" persone će objaviti svima na znanje da će ti u svim odgovarajućim
ustanovama koje se nazivaju crkvama, kelama, sinagogama, većnicama i tako dalje,
zvanična lica uz odgovarajuću ceremoniju poželeti da ti otpadnu rogovi, da pre
vremena osediš, da se hrana u tvom želucu pretvori u eksere, da jezik tvoje buduće
žene postane tri puta duži, da tvoje omiljene poslastice u tvojim ustima dobiju ukus
sapuna, i tako dalje, i tome slično.
Da li sada razumeš kakvu si opasnost mogao da navučeš na sebe kada si
te beznačajne tricentrične izrode nazvao mekušcima?
Rekavši to, Belzebub se nasmeši svome ljubimcu.

Iz knjige ''Belzebubovi razgovori sa unukom ''

MUNDO DE ROBOTS 2

Vidim ja, odje se svasta desavalo u poslednje vreme...cim je zaoduh odsutan, mashine kolo vode.  Vidim tkdj, da se povela neka rasprava o prepisivanju, kradji, ''autorskim'' pravima, pa ko velim da i ja prozborim po koju na tu temu - vase misli nisu vase, vi mislite da jesu, ali one nisu. Dolaze spolja, ne iznutra. Niko ne moze da postavi original - zato su svi tekstovi na blogu(naravno, ne samo na blogu) kopija necega vec vidjenog, vec cutog, vec dozivljenog.
Neko vam ''ukrade'' tekst, i potpise ga svojim imenom. Pa sta? Nista strasno. To pokazuje nivo na kojem se nalazi taj koji je tekst ''ukrao'', ali i vasa reakcija na tu kradju tkdj predstavlja nivo na kojem se vi, ''osteceni'', nalazite. Autorska prava su samo vest osmisljen termin, koji u objektivnoj realnosti ne bi trebalo da postoji. U ovoj realnosti on postoji, i svi se kao nesto drze tog pravila, pa im se povredi sujeta kada ga neko prekrsi.
Ukradu vam tekst bez dozvole, objave ga pod tudjim imenom, ne spomenu vas....i sta? Sta vi radite? Kukate, jadate se, kako je to ovakvo, kako je to onakvo. Sta zaista imaju oni koji se bune kada im neko ukrade tekst, pa ga potpise tudjim imenom? Imaju eventualno tu satisfakciju da svi vide i znaju da je on napisao taj i taj tekst, a ne onaj podmukli kradljivac. I sta onda? Svi saznaju da ste vi u stvari pisali tekst, a ne kradljivac, kradljivca oblatimo, opletemo po njemu, dokazali smo da je tekst nash...i sta dalje? Nista. Tu sve staje. Pokazali smo i dokazali da je tekst ukraden, da smo ga mi pisali a ne kradljivci, kradljivce smo digli na stub srama, i to je to. ''Sad ce ceo svet da zna da sam JA pisao to, a ne oni mamu im lopovsku''. Cela ova buka oko kradje je prosto smesna, jer svi samo plagiraju tudje misli i osecanja, neki uz maleni dodatak ''licnog'', neki i bez toga. Znaci, reciklaza vec postojeceg.

Zato se opustite, nemojte biti mashine vise nego sto to trenutno jeste,  ''blogujte'' :),  i naravno - ne pridajte znacaja glupostima, jer tada necete moci da pridate znacaja zaista bitnim stvarima. 

ELECTROHEAD

Informacije u ljudskom mozgu se prenose slabim elektricnim impulsima kroz razgranatu mrezu neurona. Ljudski mozak je izvrstan kompjuter, sposoban za svakakva cuda. Ali mozak je samo instrument. Um je taj koji naredjuje mozgu sta ce ovaj videti, tj procesirati. Kada dodje u ovu fizicko-materijalnu realnost, maloj bebi je prazan hard, nema nikakva saznanja i spoznaje sveta u kojem se obrela.
Uslovno receno, vec tada zapocinje programiranje,tj. uvodjenje u okvire ove realnosti, na prvom mestu od roditelja, koji diktiraju razna pravila i propise. Bebin svesni um je cist i spreman za utiskivanje. Kada beba prvi put iskusi bilo sta, to ostaje zapisano u mozgu, sve dok mozak ne prestane da funkcionise, sto ce reci do fizicke smrti. Kada beba postane dete, ona vec ima utisnute odredjene informacije o svetu koji je okruzuje. Kako biva sve starije, dete pocinje da privlaci odredjena iskustva, u zavisnosti od afiniteta i prethodnih spoznajnih utisaka o svetu oko sebe. Svako to iskustvo za sebe stvara novi, pocetni otisak u umu, na osnovu kojeg ce se procesirati sva sledeca iskustva slicnog tipa. Kako idete kroz zivot, ova prva utiskivanja se osecaju u svim kasnijim iskustvima. Npr, ako ste nauceni da ljudi zive u proseku oko 75 godina, to vam je utisnuto, i to ce ciniti jedan delic mozaika vase realnosti, na osnovu kojeg cete meriti sva kasnija iskustva i saznanja slicnog tipa.  Ako ste nauceni da je Bog entitet koji sa neba sudi i kaznjava nas, vi onda svet posmatrate kroz tu prizmu, odn. takav primarni otisak u umu. Kada decu u ranom uzrastu uce ovakvim stvarima, deca nemaju svesno pripremljena pitanja, vec se prepustaju da zatvorenih ociju idu stazom zivota koja im dolazi iskljucivo iz spoljnog sveta. Tada deca zaista nemaju izbora da rade bilo sta sem da prate.

Stvar kod male dece je da ona, zbog opsteg ustrojstva, rade sta im se kaze, i uce sta im se kaze. Naucene informacije se cuvaju, i deca uglavnom nemaju razloga da ih preispituju. Roditelji vode decu u skolu i deca idu, jer sta deca znaju, ona moraju da slusaju. Tokom prenosnog procesa, deca pretpostavljaju, a kasnije i prihvataju, da im nastavnici govore istinu, cime se jos vise i dublje utiskuje u um pocetno iskustvo preneseno od roditelja. Nastavnici, s druge strane, u vecini veruju u materijale koji su im dati od strane njihovih nadleznih. Ciklus se nastavlja jer je svakoj osobi utisnuto u um da postuje, slusa, i veruje svakome ko ima autoritet nad njom. Vecini je u um utisnuto da su, nadlezni za velika zivotna pitanja, tu da bi pomogli narodu, od profesora/naucnika, preko politicara do raznih duhovnih vodja, svi ti lideri imaju plemenite namere i ciljeve.
Sa ovim iskustvom utisnutim u umu, vi unutar sebe odrzavate odredjeni nivo poverenja u informacije i izvore od kojih te informacije primate. Vecina ljudi gradi svoj sistem veriovanja, shvatanja sebe i sveta oko njih verovanjem da su ove informacije tacne. Postoji deo unutar svakoga koji podsvesno oblikuje nas i nase ciljeve na osnovu onoga sto spoljni svet utiskuje u nas sveni um. Vecina ljudi, nazalost, smatra da nemaju razoga da to sto im je utisnuto presipituju. Sa ovom informacijom, ljudi grade i definisu svet u kojem zive.

Medjutim, kako starite, vase shvatanje i opazanje se menja kako ste sakupili i dalje nastavljate da skupljate razlicite cinjenice. Ova nova grupa cinjenica vam dozvoljava da dodjete do novih zakljucaka o starim iskustvima. Da li to znaci da je prvi zakljucak na osnovu starog iskustva bio netacan? Ili to mozda znaci da ste dostigli tacan zakljucak za jedan nivo/kategoriju iskustva, a sada ste na drugom nivou istog iskustva? Da li je drugi zakljucak tacniji? Ako jeste, da li to znaci da postoji i treci nivo sa drugacijim cinjenicama koje ce vas dovesti do treceg zakljucka...Poenta je da sami sebe naterate/naucite/osposobite za shvatanje multidimenzionalnosti spoljnog sveta. Na taj nacin multidimenzionalnost postaje normalan, sastavni i aktivan deo vaseg procesa ucenja dok saznajete da se svako iskustvo koje imate sastoji iz vise nivoa.

Vi ste naviknuti da vidte svet onako kako ste ga videli kao dete, i da verujete informacijama koje dobijete kao i osobama od kojih dolaze. Jednom vasem delu je neprihvatljivo da bi bilo ko od autoriteta kojima bespogovorno verujete mogao da prenosi netacnu informaciju.
Medjutim, u vasem istrazivanju multidimenzionalnog, viseslojnog spoljasnjeg sveta, vi najcesce razmisljate na osnovu onoga sto ste ucili u skoli da bi formulisali svoje zakljucke. Sve informacije kojima ste nauceni kroz spoljasnji svet su sumnjive. Nekada su svi bili uceni da je svet ravan. Sada, ova misao izgleda smesna. Ali tada, teorija o ravnoj Zemlji je bila prihvatljiva a teorija okrugle Zemlje smesna.
Skole i crkve okupljaju ljude u svrhe masovog obrazovanja. Da li je ovo za dobrobit ljudi? Hmmm. Ko postavlja presedane i zasto? Koristite svoje sposobnosti da formulisete svoje zakljucke.
No, mora se reci da je tesko identifikovati nivoe, a jos teze je odrediti koje cinjenice pripadaju kom nivou. Programirani ste sa namerom da vam se uguse unutrasnje ili spoljasnje potrage. Sve dok vasa paznja moze biti skrenuta spolja i tamo zadrzana, bicete odvojeni od unutasnjeg istrazivanja, istrazivanja sebe, istrazivanja sta vi zaista jeste i sta predstavljate. Upravo zbog obimnog programiranja i zbog letargičnosti ljudi, za pocetak - jedini nacin da saznate ko ste, je da pokusate da provalite ono sto niste, da provalite koliko Vas same sacinjava slika koja je izgradjena na osnovu spoljnih utisaka, uticaja i informacija.

APPROACHING...

Kako idemo sve dalje i dalje, a nikako nigde da stignemo, moramo se osvrtati s vremena na vreme i posmatrati svet oko nas i sta se u njemu desava.
Sirom sveta se radjaju bebe sa koznim genetskim deformacijama, koje su lekari brze bolje definisali i nazvali tu degeneraciju harlekin ihtioza. Na donjem linku mozete skinuti video na kojem je jedna od tih beba, rodjena u maleziji. Na vam je da prosudite da li je u pitanju kozna genetska deformacija( a kazu da je nasledna) ili nesto drugo ili mozda trece...napomena- nije za one sa slabijim stomakom. Jako interesantan detalj se nalazi na 00:39...

http://www.sendspace.com/file/hqi74x

MUNDO DE ROBOTS

Evo jednog lepog primera potprograma za kondicioniranje masina, pogotovo mladih masina, generacije odrasle on line. Lutajuci putevima kilobajtnim zaoduh je, povucen srch rizaltom, odlutao na krstaricu, i tamo video link ka tamnosnjem blogu. Prvo na sta naletite je Pravilnik o sadrzaju Bloga Krstarice...sve deluje ok, doima se da autor/i pravilnika poseduju kakvu takvu funkcionalnost mreze neurona...

''Pravilnik o sadrzaju Bloga Krstarice

Blog je vaša lična internet stranica, vaš kutak na internetu koji sami kreirate i uređujete.

Krstarica poštuje pravo svojih korisnika na izbor sadržaja koje žele da objave na Blogu i podele s drugima, kao i njihovu odgovornost za objavljeni sadržaj.

Smatramo da je cenzura sadržaja u suprotnosti sa servisom zasnovanim na slobodnom izražavanju.

Kako bismo omogućili slobodu izražavanja, moramo sprečiti svaki vid zloupotrebe koji može ugroziti kako sam servis, tako i slobodu izražavanja koju on podstiče.

Stoga smo postavili okvire sadržaja koji mogu biti objavljeni na Blogu. Takvi sadržaji su u skladu sa zakonskim propisima i doprinose boljem radu servisa u celini.''

Sada pocinje razrada...

''Sastavni deo Pravilnika o sadržaju Bloga Krstarice čini i Pravilnik za postavljanje sadržaja korisnika.''

I tako dolazimo do ovog pravilnika...sve opet deluje ok...  

''Pravilnik za postavljanje sadržaja

Ovaj pravilnik odnosi se na opšte uslove postavljanja korisničkog sadržaja na Krstarici. Krstarica podstiče duh tolerancije, kulturnog dijaloga i preduzima efikasne mere radi unapređenja uzajamnog poštovanja, razumevanja i saradnje među svim korisnicima Interneta. Od korisnika servisa Krstarice očekujemo da će se, pored uobičajenih normi korektnog i civilizovanog ponašanja, pridržavati i dolenavedenih odredaba ovog pravilnika (koje važe za sve raspoložive servise Krstarice), uključujući eventualne dopune i izmene, i podsticati korisnike da ih se pridržavaju.

Opšte preporuke

• Budite iskreni!
• Budite originalni i duhoviti!
• Budite tolerantni i odmereni!
• Negujte sopstveni stil izražavanja!
• Dobro razmislite pre nego što bilo šta napišete, jer se "pisana reč ne može vratiti"!
• Pažljivo odaberite ime ili nadimak kojim ćete pospisivati sve svoje poruke i nemojte menjati svoj potpis!''

E sada pocinje ludilo....

 

 

''Šta je zabranjeno?

• postavljanje besmislenih, nejasnih sadržaja i sadržaja koji su sami sebi svrha
• banalna komunikacija (kratka, površna svakodnevna komunikacija nalik na razgovor uživo, tzv. chat)
  
• postavljanje sadržaja koji nemaju lični pečat autora
• postavljanje tekstova sa drugih sajtova od preko 2.000 karaktera (obavezno je navođenje izvora, autora, linka ka originalnom tekstu i ličnog komentara na tekst)
  
• diskriminisanje po bilo kom osnovu, a naročito po:
  • nacionalnom poreklu ili identitetu
  • veroispovesti
  • invaliditetu (psihičkom ili fizičkom)
  • starosti
  • polu
  • seksualnoj orijentaciji
  • rasi ili etničkom poreklu
  • boji kože
  • političkom ili drugom uverenju
  • imovinskom stanju
  • kulturi
  • jeziku

Dovde se vidi otvorena stranica, ja gledam, nabrojali su sve, ali istovremeno vidim margina sa strane ima jos da guli do dole...a onda ludilo prerasta u....ocenite sami....

• lascivan i skaredan sadržaj, uključujući erotske/pornografske sadržaje i linkove ka njima
• vulgarno i neprimereno izražavanje
• vređanje, omalovažavanje, govor mržnje i svaki vid provokacije: Krstarica zadržava pravo da upozori druge korisnike na potencijalno uvredljiv sadržaj ili da ga trajno ukloni.
• klevete, pretnje i uznemiravanje: imajte na umu da izražena kleveta/pretnja po sebi nije i dokazana; ukoliko imamo razloga da poverujemo da je određeni iskaz kleveta/pretnja - uklonićemo ga.
• narušavanje autorskih prava, posredno ili neposredno: za korišćenje autorskog sadržaja (copyright) neophodna je dozvola autora; Krstarica strogo poštuje autorska prava i reagovaće na navode u vezi s njima u skladu sa Zakonom o autorskim pravima.
• obelodanjivanje poverljivih, ličnih ili finansijskih podataka (npr. brojeva platnih kartica, matičnih brojeva, brojeva ličnih karata, vozačkih dozvola...), kao i lozinki drugih korisnika, njihovih korisničkih imena, brojeva telefona, adresa i e-adresa
• višestruko postavljanje poruka/komentara iste ili semantički slične sadržine
• višestruka prijava istog korisnika
• skretanje sa teme diskusije
• podsticanje svađe
• izrugivanje nad javnim ličnostima, nekadašnjim i aktuelnim vladarima i sl.
• odgovaranje na uvrede istom merom
• posredno ili neposredno pozivanje na nasilje, kriminalna i kažnjiva dela, ili podržavanje takvih i sličnih dela
• veličanje nacizma, fašizma, sektaštva i isticanje njihovih obeležja
• veličanje određenih političkih partija, njihovih lidera ili članova
• sadržaj koji na ma koji način ima veze s piratskim softverom ili linkovima ka njemu
• podsticanje ilegalnih aktivnosti ili rasizma, uključujući instrukcije i diskusije o tome
• sadržaj koji na ma koji način ima veze sa okultizmom, misticizmom, ezoterijom, nadrimedicinom, jeresi i sektaštvom
• slanje neželjene pošte (SPAM): uporno nastojimo da na svaki način sa svog sajta uklonimo SPAM (saznajte više o specifičnim načinima borbe protiv SPAM-a), koji, uopšte uzev, podrazumeva sadržaj kreiran prvenstveno radi manipulisanja rezultatima pretraživanja, ili generisanja zarade ili saobraćaja pomoću lažnih sredstava. Pravilnik za postavljanje sadržaja korisnika ne dopušta dolenavedene vrste SPAM-a, ali imajte na umu da ta lista nije sveobuhvatna:

  • neželjeni komentari: ručno ili automatski postavljeni komentari na članak čiji je jedini cilj uvećanje saobraćaja tog sajta

  • prosleđivanje SPAM-a: slanje preusmeravanjem saobraćaja (linkova) na sajt radi uvećanja saobraćaja tog sajta

  • prikrivanje (cloaking): programsko skrivanje sadržaja sajta radi indeksiranja sadržaja na pretraživačima iako nije vidljiv

  • automatsko kreiranje sadržaja: kreiranje sadržaja pomoću skriptova radi stvaranja lažnih prihoda ili manipulisanja rezultatima pretrage

• korišćenje potpisa s nacionalnom, rasnom, verskom, seksualnom ili drugom sličnom konotacijom
• lažno predstavljanje: ukoliko korisnik izabere korisničko ime koje je skaredno, nepristojno, uvredljivo ili svojim nazivom aludira na javnu porugu i omalovažavanje bilo koje ličnosti, Krstarica zadržava pravo da ga, bez prethodnog obaveštenja, izmeni ili obriše, obriše sve poruke korisnika i ukine mu pristup servisima.
• vikanje (korišćenje velikih slova)
• pisanje nečitljivim ili iritirajućim stilom
  
• slanje komentara reč po reč ili chat-ovanje
• odgovaranje reda radi, tj. pisanje jednoličnih komentara, npr. "slažem se"
• protivzakoniti sadržaji, npr. "pecanje" (phishing), koje se koristi za krađe lozinki korisnika
• sadržaji namenjeni komercijalnom korišćenju, posredno i neposredno
• postavljanje pamfleta
  
• sadržaji namenjeni istraživanju ili prikupljanju podataka
• sadržaji koji su na bilo koji drugi način neprikladni

Strogo je zabranjen svaki vid promocije, uključujući posredno ili neposredno reklamiranje firmi, sajtova, štampanih izdanja, pojedinaca, proizvoda, usluga i sl. 

Ne isključujući prethodno rečeno, Krstaricu i njene servise zabranjeno je koristiti za:

• zloupotrebu, klevetu, napad, špijunažu, ugrožavanje i druge prekršaje
• objavljivanje, postavljanje, slanje e-porukama, distribuiranje ili širenje neprikladnog, štetnog, pogrdnog, kažnjivog, skarednog, nedoličnog ili protivzakonitog sadržaja
• slanje ili prenošenje štetnih datoteka, datoteka s virusima ili programa koji mogu naneti štetu korisničkom računaru, sajtu, softveru, hardveru ili telekomunakacionoj opremi
• promociju ili pokušaj prodaje bilo kog dela servisa
• slanje ili prenošenje piramidalnih sistema, neželjene pošte (spam), reklama, promotivnog materijala i raznih sistema lake zarade
• preuzimanje i prenošenje protivzakonitih podataka
• krivotvorenje autorskih prava, zvaničnih logotipa i oznaka ili izvornog koda programa i drugih aplikacija
• ograničenje ili zabranu korišćenja bilo kog javnog dela sajta bilo kom korisniku
• prikupljanje ličnih podataka o dugim korisnicima
• prikupljanje finansijskih sredstava, posredno ili neposredno
  
• ometanje ili narušavanje rada sajta, njegovih servisa ili mreže
• lažno predstavljanje (kao predstavnik Krstarice, vlasti, udruženja ili kao bilo koji drugi pojedinac)
• falsifikovanje zaglavlja sajta ili manipulisanje oznakama i drugim podacima radi krivotvorenja izvora sadržaja na sajtu ili radi manipulisanja izgledom sajta
• preduzimanje akcija koje bi mogle opteretiti naš sistem
• učešće u bilo kakvim nezakonitim radnjama

Krstarica zadržava pravo, mada nema obavezu, da u bilo kom trenutku iz bilo kog razloga, uz prethodno obaveštenje ili bez njega, preduzme neku od dolenavedenih akcija:

• ograniči ili ukine pristup servisu
• izmeni, obustavi ili trajno ukine servis
• odbaci, premesti ili ukloni bilo koji postavljen sadržaj iz bilo kog razloga
• odbaci, premesti ili ukloni bilo koji sadržaj sajta
• deaktivira ili ukloni korisnički nalog i druge relevantne podatke i datoteke u okviru njega
• ograniči korišćenje sajta

Kršenje navedenih pravila povlači sankcionisanje korisnika uz prethodno poslatu opomenu ili bez nje:

• brisanjem pojedinih ili svih njegovih poruka/komentara
• zabranom pristupa

Krstarica ne snosi nikakvu odgovornost za sadržaj korisnika, bilo da je javno postavljen ili privatno prenesen (poruke, komentari i drugi sadržaj dostupan na Krstarici ili poslat putem Krstarice). Za sav svoj sadržaj odgovorni su jedino korisnici.''

 

Do ovog trenutka u mrezi neurona autora ovog pravilnika nije preostao nijedan par funkcionalno spojenih nervnih celija u mrezi neurona, da bi sve kulminiralo prskanjem u finisu....

 

''Zadržavamo pravo da uklonimo ili izmenimo bilo koji sadržaj iz bilo kog razloga.''

 

Znaci, tupili su i tupili, to je neko morao i da kuca, da bi se sve svelo na jednu recenicu koja je mogla da stoji umesto celog ovog pravilnika, sto me podseti jednu situaciju, u grckoj sa drustvom ujutru seli na kafu, dolazi konobar pita sta cemo, mi kazemo espreso, a on izbaci jedno 300 reci u par recenica u roku od 6 sekundi, kad je zavrsio zamolio sam ga da kaze na engleskom a on je odgovorio - no elektrisiti...

 

 

 

 

ILLUSION GOOD

Ako on ovo radi sarenim kredama, sta li tek moze tehnologija...

 

ARS PHILTRON

'' Takav je obican osrednji covek - nesvesni rob potpuno u sluzbi ciljeva univerzalnog poretka, a koji su potpuno strani njegovoj licnoj individualnosti. Moze celog svog zivota da ostane onakvim kakav se bio rodio i onakvim kakav se bio obrazovao, pod delovanjem svakovrsnih uticaja koji na kraju odredjuju uslove njegovog postojanja, a zatim, kao takav, nakon smrti, moze da bude razoren zauvek. Pa i neka bude da je u tome opsti zgoditak svakog zivota, Velika Priroda je ipak dala nekim oblicima zivota, na primer coveku, mogucnost da ne bude jednostavno slepo orudje u sluzbi objektivnih ciljeva Univerzalnoga Svega; dala mu je sredstva, opsluzujuci i svesno ostvarujuci ono sto mu je bilo sudjeno, da proizvede vise nego sto se od njega trazilo, i da taj visak iskoristi za svoj 'egoizam', to jest za odredjenje i istrazivanje svoje sopstvene individualnosti.

Ta mogucnost mu je data takodje da sluzi opstem cilju, jer sama ravnoteza objektivnih zakona iziskuje takve nezavisne zivote, autonomnog sklopa, relativno oslobodjene, a posebno ljudske vrste. Stim u vezi smatram svojom moralnom duznoscu da ovde dodam i naglasim da, iako je oslobodjenje moguce za coveka, nije svakome pruzena mogucnost da do njega dodje. Brojni razlozi mogu tome da se suprotstave, a oni ipak u vecini slucajeva ne zavise samo od nas licno, ni od velikih kosmickih zakona, vec samo od slucajnih uslova naseg dolaska na ovaj svet i naseg obrazovanja, a medju njima su naravno glavni, nasledje i okolnosti u kojima se odigrao proces naseg 'pripremnog razdoblja'. Ti uslovi koji se ne mogu nadzirati mogu biti dovoljni da to oslobodjenje onemoguce... 

Sloboda, oslobodjenje, to je ono sto mora biti covekov cilj. Postati slobodan, osloboditi se ropstva - to je ono cemu covek treba da tezi kada postane makar i malo svestan svog polozaja. Za njegaa ne postoji nista drugo i nista drugo nije moguce sve dok ostaje rob i spolja i iznutra. Ali covek ne moze prestati da bude rob spolja dok to ostaje u svojoj unutrasnjosti. Stoga, da bi covek postao slobodon, prvo mora steci unutrasnju slobodu. Prvi i osnovni razlog covekovog ropstva je nepoznavanje samoga sebe. Bez samospoznaje, bez razumnevanja rada i funkcija svoje masine, covek ne moze biti slobodan, ne moze vladati sobom i zauvek ce ostati rob, igracka sila koje na njega deluju.

Za savremene ljude najvece je zlo sto, zbog raznih uslova svakodnevnog zivota, a narocito 'obrazovanja' u doba punoletstva, sticu samo takve sklopove licnosti koji odgovaraju toku reke zivota, osudjenom da se izgubi u podzemnim ponorima. Tok ih vuce kuda hoce, a oni, ne razmisljajuci o posledicama, ostaju pasivni, dopustajuci da ih nosi kao olupine, kuda i kako struja hoce. ''  

 

 

Covek.........treba da 'bude'. Ako se svaki cas menja, ako u njemu ne postoji nista sto moze odoleti spoljasnjim uticjima, onda covek ne moze da 'bude'. Da bi covek 'bio' on mora prvo da bude svestan. Ta mogucnost mu je data, ali se cini da je nekako zaboravio na nju. Trenuci svesnosti ponekada mogu nastupiti i bez covekovog truda, sami od sebe, slucajno - to su sekvence, kadrovi iz zivota koje covek pamti zajedno sa svim osecanjima, mirisima, ukusima, bojama. Da bi zaoduh 'bio' sada, on mora biti svestan svega u istom trenutku, onoga sto trenutno kuca, misli koje mu idu u pozadini, gladi u stomaku, ukocenosti u neudobnoj stolici, dodira tabana na podu, prostora oko njega, prostora koji on zauzima u tom prostoru, zvukova koji dolaze sa ulice, zadimljenosti u sobi, cigare u ruci dok kuca, pepela po tastaturi... ali....dok citate ovaj pasus...vec ste sve zaboravili.... 

2008...ili 10255?

Svim masinama, i onima koji misle da nisu, Zaoduh poklanja novogodisnji Kviz.zip

TROGOAUTOEGOCRAT

 

“Gledajući jedno ljudsko naselje na nekoj vlažnoj strmini, ograđeno posrnulom ogradom, dođe mi misao o pravoj nameni ovoga sveta. U stvari, ova planeta je možda jedan obor u koji je saterano i zatvoreno sve što je u vasioni živelo i gamizalo, sa jedinom svrhom da tu pomre.”

 

Posle znanja sledi razumevanje. Znanje je jedna stvar, a razumevanje potpuno druga stvar. Ljudi cesto brkaju ove pojmove i ne shvataju jasno u cemu sastoji razlika medju njima. Znanje, samo po sebi, ne pruza razumevanje, niti se razumevanje uvecava sa samim uvecanjem znanja. Razumevanje direktno zavisi od odnosa covekovog znanja i covekovog bica. Razumevanje je rezultanta znanja i bica. Za coveka je najpovoljniji ishod kada se linije znanja i bica paralelno razvijaju. Te dve linije se ne smeju isuvise razilaziti, jer ce razumevanje biti daleko od njih.
Takodje, odnos znanja prema bicu se ne menja samim porastom znanja, taj odnos se menja jedino kada bice raste istovremeno sa znanjem. Drugim recima, razumevanje raste samo sa rastom bica.
U uobicajenom nacinu razmisljanja ljudi ne razlikuju razumevanje od znanja. Oni smatraju da vece razumevanje zavisi od veceg znanja. Stoga ljudi gomilaju znanje, ili ono sto se zove znanjem, ali ne znaju kako da uvecaju razumevanje, ali oni i ne brinu oko toga.
Osobe koje su navikle na samoposmatranje, kao i osobe koje ne lazu same sebe, sigurno znaju da su u razlicitim periodima svog zivota jednu istu ideju,misao ili predmet shvatali na potpuno razlicite nacine, a istovremeno, znanje o toj ideji, misli ili predmetu se nije izmenilo, ostalo je isto kao i ranije. Cesto im cudno izgleda kako su mogli tako pogresno da razumeju ono sto sada, prema svom misljenju, razumeju ispravno. Tu se izmenilo njihovo bice, kada se ono izmeni i razumevanje se promeni.
Gledano sa aspekta centara koji upravljaju covekom (motorno-instiktivni, emocionalni i intelektualni), znanje predstavlja funkciju jednog centra, najcesce intelektualnog, i zato nas misaoni aparat moze nesto da zna. Razumevanje, sa druge strane, predstavlja funkciju sva tri centra, ono se javlja, u pravom smislu te reci, samo kada covek i osecanjim i culima dozivljava ono sto misaoni aparat zna. Znaci kada se prica o covekovoj mehanicnosti, ne mozemo reci da razumemo ideju covekove mehanicnosti ako o njoj samo znamo u svom umu. Covek mora da oseca mehanicnost citavim svojim bicem, tek tada ce je razumeti.
Ljudima koji se bave prakticnim aktivnostima je jako dobro poznata razlika izmedju obicnog znanja i razumevanja. Oni jasno uvidjaju da su znati i umeti dve razlicite stvari, i da se umece da se nesto uradi ne stice samim znanjem.
Kada neku stvar ne razumeju, ljudi automatski pokusavaju da je imenuju. I kada je imenuju, ljudi kazu da su je 'razumeli'. Medjutim imenovati ne znaci razumeti. Nazalost, vecina se zadovoljava imenima. Veruje se da covek koji zna veoma mnogo imena, tj. reci, puno razume. 

Glavni razlog razmimoilazenja linija znanja i bica, i nedostatka razumevanja je jezik kojim ljudi govore. Jezik predstavlja delimicno uzrok i delimicno posledicu covekovog stanja nerazumevanja i razvijene linije znanja na ustrb linije bica. Jezik kojim ljudi govore je pun pogresnih pojmova, pogresnih klasifikacija, pogresnih asocijacija. Glavni problem lezi u tome sto zbog glavnih karakteristika uobicajenog misljenja, tj. njegove nejasnoce i nepreciznosti, svaka rec moze imati hiljadu razlicitih znacenja, u zavisnosti od toga o cemu se trenutno prica i od asocijacija koje u tom trenutku deluju. Ljudi retko shvataju koliko je jezik kojim govore subjektivan, odnosno koliko razlicite stvari svako od njih izgovara sluzeci se istim recima. Oni nisu svesni da svako od njih govori sopstvanim jezikom, pri cemu jezik drugih ljudi ne shvataju jasno, ili ga ne razumeju uopste. Ljudi su cvrsto ubedjeni , odnosno veruju, da govore istim jezikom i da se razumeju. To ubedjenje je potpuno neosnovano. Jezik kojim ljudi govore prilagodjen je jedino prakticnom zivotu. Ljudi mogu jedni drugima saopstiti informacije prakticnog karaktera, ali cim se predje u nesto ozbiljniju sferu, odmah pocinje gubljenje, i ljudi se vise ne razumeju medju sobom (ali ni toga nisu svesni). Oni cesto zamisljaju da se medjusobno razumeju, i da se mogu razumeti ako to pokusaju ili zele. Zamisljaju da razumeju autore knjiga koje citaju i da drugi ljudi razumeju njih. A ustvari, situacija je da tu niko nikoga ne razume...dvoje ljudi mogu sa najdubkljim uverenjem izreci istu stvar nazivajuci je razlicitim imenima, odnosno, mogu beskrajno da se spore, a da ne posumnjaju da misle na isto. I suprotno, mogu govoriti iste reci i zamisljati da se slazu i razumeju, dok pritom govore potpuno razlicite stvari i ne razumeju se uopste.
Ako uzmemo najjednostavnije reci  koje se u govoru stalno javljaju, i ako pokusamo da analiziramo znacenje koje im se pridaje, mozemo lako videti da svaki covek u svakom trenutku svog zivota svakoj reci pridaje neko znancenje koje joj neko drugi nikada ne bi mogao pridati.

Ako npr. uzmemo rec covek, sta vam pada prvo na pamet kada cujete tu rec? Nekome ce jedno nekome drugo, u svakom slucaju to ce biti sa aspekta iz kojeg neko obicno posmatra coveka. Kada cuje rec covek, religioznom ce asocijacija biti - hriscanin, musliman..., lekaru ce asocijacija biti fizicko telo, bolestan covek, zdrav covek, biologu ce biti evoluirajuce bice, advokatu - potencijalna musterija, panduru - potencijalni kriminalac itd. Ljudi najcesce ne primecuju ove kontradikcije, ne primecuju da se medjusobno ne razumeju. Za pravilnu razmenu misljenja potreban je precuizan jezik, koji bi, u ovom slucaju, omogucio da se precizno utvrdi sta rec 'covek' zapravo znaci, jezik koji bi ukljucivao i ukazivanje na glediste sa koga se posmatra i odredjuje teziste pojma 'covek'. Ova ideja je savrseno jasna, i svaka grana nauke nastoji da za sebe utvrdi i ustanovi precizan jezik. Medjutim, univerzalnog jezika (na ovom nivou) nema. Ljudi isuvise cesto mesaju jezike razlicitih nauka i nikada ne mogu da utvrde njihov precizan odnos. Otezavajuca okolnost tome je i cinjenica da se u svakoj posebnoj grani nauke stalno javljaju nove terminologije, nove nomenklature. Sto ovaj proces dalje napreduje, po coveka je sve gore.
Za precizno razumevanje potreban je precizan jezik. Taj novi, precizan, jezik ne sadrzi nikakve nove termine i nomenklaturu, ali se zasniva na strukturi govora koja pociva na novim principima, tj. na principima relativnosti. U sve pojmove se uvodi relativnost i na taj nacin se omogucava da se taqcno odredi pravac misli. Upravo ono sto nedostaje uobicajenom jeziku jesu nacini za izrazavanje relativnosti. Kada bi ljudi ovladali nekim ovakvim jezikom, tek tada bi se moglo pricati o nekoj vrsti razumevanja. Do tad ce ostati ovo sto je i danas na snazi - vecito nerazumevanje i nesporazumi poludelih masina. Jos neki od razloga za to se mogu pronaci u citatu, anonimnog autora, koji sledi:

'' Kako je moguce izgubiti sebe? Nasom tajnom psihickom smrcu u detinjstvu pocinje izdaja, nepoznatai nezamisliva - to je savrsen dvostruki zlocin u kojoj licnost nije naprosto ubica psihe. Majusno sopstvo postepeno i nenamerno ucestvuje u tome. Covek nije prihvacen zbog sebe, onakvog kakav jeste. O, ''vole ga'', ali hoce ili ga prisiljavaju, ili ocekuju od njega da bude drugaciji! Stoga on mora biti neprihvatljiv. On sam uci da u to veruje, a naposletku da to cak uzima zdravo za gotovo. On se zaista predao. Sada bez obzira da li ih slusa, da li se lepi za njih, buni ili povlaci - sve sto je vazno jeste njegovo ponasanje, njegov ucinak. Njegov centar ravnoteze je ''u njima'', ne u njemu samome, pa ipak, on bi, u onoj meri u kojoj to primecuje, mislio da je to prirodno. A cela stvar je krajnje prihvatljiva, sve je nevidljivo, automatsko i anonimno!
To je savrsen paradoks. Sve izgleda normalno, nije planiran nikakav zlocin, nema lesa, nema krivice. Mozemo da vidimo jedino da sunce izlazi i zalazi kao i obicno. Ali, sta se dogodilo? Nisu ga odbacili samo oni, vec je i sam sebe odbacio (zapravo je bez sopstva). Sta je izgubio? Sakmo jedan istinski vitalan deo sebe: svoje vlasastito DA - osecanje, koje je sama njegova spsobnost rasta, njegov koreni sistem. Ali, avaj, on nije mrtav. ''Zivot'' ide dalje, pa tako mora i on. Od trenutka kada se preda i u meri u kojoj to cini, on potpuno nesvesno krece da izgradi i odrzi pseudo-sopstvo. To je medjutim, nesto proracunato - sopstvo bez zelja. Covek treba da bude voljen(ili da ga se plase) tamo gde ga preziru, jak tamo gde je slab, treba da prodje kroz pokrete(ali oni su karikaturalni!) ne radi zabave ili iz radosti, nego radi opstanka.Ne naprosto zato sto zeli da se krece, vec zato sto mora da slusa. Ta neophodnost nije zivot - nije njegov zivot - to je mehanizam odbrane od smrti. To je takodje i mehanizam smrti. Od sad pa nadalje ce ga do paralisanosti razdirati prisilni (nesvesni) sujobi, svakog trenutka i svakog casa ponistavajuci njegovo bice, njegov integritet. I sve dok je prerusen u normalnu osobu i dok se od njega ocekuje da se normalno ponasa!
Ukratko receno, video sam da postajemo neuroticni trazeci i braneci pseudo-sopstvo, sistem sopstva; a jesmo neuroticni u onoj meri u kojoj smo liseni sopstva.''

 

 

For Unlawful Carnal Knowledge

Znanje ne moze pripadati svima, cak ni vecini, ne iz razloga sto se nesto mora drzati u tajnosti, ili cuvati od strane odabrane manjine, vec zato sto sticanje stvarnog znanja zahteva veliki napor. A vecina ne zeli da ulaze velike napore, jer najcesce smatra da se taj napor ne isplati.
Iz cinjenice da jako dugo vremena zivimo u fizicko-materijalnoj ravni objektivne realnosti, lako se da zakljuciti da je i znanje materijalne prirode. To znaci da poseduje sve osobine materijalnosti. Kao i svaka druga materija, neizbezno postoji u ogranicenoj kolicini u datom trenutku. Jedan chicha je pre 100 i kusur godina to lepo pojasnio malom analogijom:

"Ako uzmemo izvesnu kolicinu zlata i odlucimo da njime pozlatimo izvestan broj predmeta, moramo znati ili izracunati koliki je tacan broj predmeta koji se ovom kolicinom zlata moze pozlatiti. Ako pokusamo da pozlatimo broj koji je veci od toga, predmeti ce zlatom biti pokriveni neravnomerno, flekavo, i bice mnogo gore nego da uopste nisu pozlaceni, a zapravo cemo izgubiti svoje zlato.
Raspodela znanja je zasnovan na sasvim istom principu. Ako se znanje daje svima niko ga nece dobiti. Ako se cuva medju malobrojnima, svako ce dobiti ne samo dovoljno da bi zadrzao, vec i da bi uvecao ono sto prima. Na prvi pogled ova teorija deluje nepravedno, posto je polozaj onih kojima je, da tako kazemo, znanje uskraceno kako bi drugi mogli da prime veci deo, naizgled veoma zalostan i cini se nezasluzeno tezi nego sto bi to trebalo da bude.
Ali zapravo, uopste nije tako; u raspodeli znanja nema ni najmanje nepravde. Cinjenica je da ogromna vecina ljudi uopste i ne zeli nikakvo znanje. Oni odbijaju svoj deo i ne uzimaju cak ni ono sto im je u opstoj raspodeli dodeljeno za zivot. To je narocito ocigledno u vremenima masovnog ludila, kao sto su ratovi, revolucije, itd, kada izgleda da ljudi iznenada gube cak i ono malo zdravog razuma sto poseduju i pretvaraju se masovno u automate koji se u ogromnoj meri predaju masovnom unistavanju. Zahvaljujuci tome ogromne kolicine znanja ostaju slobodne i mogu da se podele medju onima koji shvataju njegovu vrednost. Onaj ko zeli znanje mora sam da nacini pocetni napor kako bi pronasao izvor znanja i priblizio mu se, i iskoristio pomoc i putokaze koji su dati svima, ali koje ljudi, kao po pravilu ne zele da vide niti prepoznaju. Znanje ljudima ne moze doci ako sami ne uloze napor."

Postoji dosta legendi koje se vezuju za Sarmoun-Dargauh (Pcelinji Dvor) bratstvo, a jedna od njih kaze sledece - Istinsko znanje postoji kao nesto opipljivo, kao pcelinji med. Poput meda, znanje se moze sakupljati. Ali s vremena na vreme, tokom ljudske istorije, sakupljeno, a neiskorisceno znanje pocinje da istice. U takvim prilikama Sarmouni i njima bliski ljudi sirom sveta sakupljaju znanje i skladiste ga u specijalne posude, a zatim ga, kada je vreme zrelo, ponovo pustaju u svet, preko narocito obucenih emisara -.

 

Kroz istoriju su postojali, i dalje postoje, periodi zivota covecanstva koji se poklapaju sa pocetkom pada kulture i civilizacije, periodi kada mase nepovratno gube razum i pocinju da nenadoknadivo unistavaju sve sto je tokom stotina i hiljada godina civilizacije stvarano. Takvi periodi masovnog ludila, koji se cesto poklapaju sa geoloskim kataklizmamma, promenama klime, promenama na planetarnom nivou, oslobadjaju materiju znanja u velikoj kolicini. Iz tog razloga, rad nasakupljanju materije znanja se najcesce poklapa sa pocetkom razaranja i pada kultura i civilizacija. Ali ka tom sakupljanju se okrece neveliki broj ljudi, gomila znanje ne zeli i ne trazi ga, a predvodnici gomile teze da u sopstvenom interesu ojacaju strah i nelagodnost gomile od svega novog i nepoznatog. Ropstvo u kojem covecanstvo zivi se zasniva na tom strahu. Da bi se jasno videli i shvatili uzroci ovog ropstva, dovoljno je samo videti kako ljudi zive, sta predstavlja cilj njihove egzistencije, predmete njihovih zelja, strasti i teznji, o cemu misle, o cemu govore, cemu sluze i sta obozavaju. Ako na trenutak razmislimo o ovim pitanjima, postaje nam sasvim jasno da covecanstvo, onakvo kakvo trenutno jeste i sa interesima sa koima zivi, ne moze da dobije bilo sta drugacije od ovoga sto ima. Zamislite da covecanstvo u celini godisnje dobija po pola kile znanja. Ako se ovo znanje ravnomerno raspodeli svima, dobice tako malo da ce svako ostati ista budala kakva je i bio. Zahvaljujuci cinjenici da je broj ljudi koji znanje zeli je jako mali, svako od onih koji ga uzmu ce dobiti recimo po gram znanja, a samim tim steci nove mogucnosti. 

Za sticanje stvarnog znanja, neophodno je uzimati sve u obzir, nista nije odvojeno, nista nije slucajno. Sticanje stvarnog znanja se sastoji u paralelnom proucavanju coveka, sveta i coveka u svetu. Zakoni su svuda isti, i u svetu i u coveku. Kada savladamo principe ma kog zakona, njegove manifestacije se moraju odmah traziti i u svetu i u coveku. Neke zakone je lakse posmatrati u svetu, dok se drugi lakse posmatraju u coveku. U nekim slucajevima dobro je poceti sa proucavanjem sveta a zatim preci na coveka, u nekim slucajevima je obrnuto. Paralelno proucavanje sveta i coveka nam pokazuje osnovno jedinstvo svih stvari i pomaze nam da nalazimo analogije u pojavama razlicitog reda. Npr. nasu planetu u odnosu na svemir mozemo posmatrati kao jednu celiju u odnosu na nas organizam...
Nazalost, uobicajeno shvatanje pojma znanje se odnosi na znanje knjiskog moljca, sholastika, danas imamo rasprostranjenu pojavu dzepnih izdanja ''znanja''. Medjutim to nije znanje u pravom smislu te reci, to je samo puko nagomilavanje informacija unutar granica koje su odredjene mogucnostima ljudskog bica, odnosno nivoom na kojem se ljudsko bice nalazi. U nasem covecanstvu postoje tri osnovna tipa bica ili coveka, neka to budu covek br.1, covek br.2 i covek br.3. Bice sva tri tipa coveka se nalazi na manje vise istom nivou, obzirom da im nedostaje unutrasnje jedinstvo i volja. Ova tri tipa se razlikuju po tome koliko se oslanjaju na koju funkciju : motoricko-instiktivnu, emotivnu i intelektualnu.
Teziste coveka br.1 se nalazi u instiktivnim i motorickim funkcijama, teziste coveka br.2 je u emotivnoj funkciji, a coveka br.3 u intelektualnoj finkciji. Covek br.1, 2 i 3 se medjusobno razlikuju po navikama, ukusima i zivotnim stilovima. Ugrubo se moze napraviti analogija sa Seldonovom tipologijom fizickog - covek br.1 je endomorfan, covek br.2 mezomorfan, cocek br.3 egzomorfan. Ovi telesni tipovi su tkdj povezani sa konstelacijom temperamenata -
viscerotonija (naglasak na ukusu, instinktu)
somatotonija (naglasak na impulsu i delovanju)
cerebrotonija (naglasak na misljenju)
Kod Sekspira se mogu zapaziti Falstaf kao covek br.1, princ Hal kao covek br.2 i Hamlet kao covek br.3.
Svaki od ovih osnovnih tipova ima svoj oblik umetnosti, muzike i religiozne prakse koji ga najvise privlaci:
covek br.1 -  motoricko-instiktivan covek, sa mehanickim pamcenjem i ucenjem putem oponasanja, privlaci ga primitivna, culna umetnost i religija rituala i ceremonija.
covek br.2 - emotivan covek, znanje stice na osnovu dopadanja ili nedopadanja, privlaci ga sentimentalna umetnost i religija verovanja i ljubavi, sklon je proganjanju jeresi
covek br.3 - covek razmisljanja, karakterisu ga logicno razmisljanje i literarne interpretacije, privlaci ga intelektualna umetnost, kao i religija dokaza i argumenata.

''Znanje''  koje se  akumulira  u sva tri tipa coveka je u stvari neznanje,  tacnije receno to znanje o jednoj stvari povezano sa neznanjem o drugoj stvari.  U ljudskoj masini je sve povezano i svaka stvar u odredjenoj meri zavisi od druge da je potpuno nemoguce proucavati ma koju funkciju bez proucavanja ostalih. Da bi covek znao jedno, covek mora znati sve. Znati sve u coveku je moguce, ali to zahteva veliki napor, a uz to i primenu ispravnog metoda  saznavanja.
Sloboda, oslobodjenje, to je ono sto mora biti covekov primarni cilj. Postati slobodan, osloboditi se ropstva, to je ono cemu covek treba da tezi kada makar i malo postane svestan svoje situacije. Za coveka ne moze postojat, niti je moguce bilo sta drugo sve dok ostaje rob i spolja i iznutra. Ali covek ne moze prestati da bude rob spolja, dok prvo ne prestane da bude rob iznutra. Znaci, da bi covek postao slobodan, prvo mora steci unutrasnju slobodu. Prvi i osnovni razlog covekovog unutrasnjeg ropstva jeste njegovo neznanje, a pre3 svega nepoznavanje samoga sebe. Bez samospoznaje, bez razumevanja funkcija i rada svoje masine, covek ne moze biti slobodan, ne moze vladati sobom i zauvek ce ostati rob, igracka sila koje na njega deluju.  Iako se reci : 'upoznaj samoga sebe' istorijski pripisuju Sokratu, te reci leze u osnovi mnogih znanja i sistema daleko starijih od Sokratovog. Savremena misao je svesna postojanja ovog principa, ali ona ima samo nejasnu predstavu o njegovom znacenju i vaznosti.
Medjutim treba napomenuti da je za obicnog covreka upoznavanje samog sebe veoma krupan,  istovremeno dalek i nejasan cilj. Covek je u svom sadasnjem stanju veoma udaljen od samospoznaje, te se ni njegov cilj ne moze bas definisati kao samospoznaja, vec proucavanje sebe. Za pocetak je dovoljno da covek shvati da mora sebe da proucava, kako bi kasnije dosao do mogucnosti da sebe spozna na pravi nacin. Ali da bi sebe proucio, covek mora da nauci kako da proucava, gde da pocne, koje metode da koristi. Pocetna metoda je samoposmatranje. Bez samoposmatranja nikada se ne mogu raqzumeti veze i odnosi izmedju razlicitih funkcija covekove masine, nikada se nece razumeti kako se i zbog cega sve u coveku desava. Trenutno se coveku sve 'desava', zato je covek u snu, sve radi u snu, zivi, pise, stvara, gradi, unistava. Covek prvo treba da pokusa da se probudi. Uostalom, cak i u bibliji su coveku ostavljeni tragovi, smernice koji nedvosmisleno upucuju na potrebu da se covek probudi. Koliko puta se u Jevandjeljima izgovaraju reci : 'ne spavajte', 'probudite se', 'bdijte'......Hristovi ucenici su spavali cak i kada se on polsednji put molio u Getsemanskom vrtu. Sve to lepo u bibliji pise...ali ljudi to razumeju na njima karakteristicne nacine - kao oblik izrazavanja, kao nacin govora, kao metaforu...

Za kraj cu citirati jednog malog coveka, ali veliko ljudsko bice, Vilhelma Rajha:
''Moguce je da se izbavi iz zatvora. Ali da bi se pobeglo iz zatvora, covek najpre mora da sazna i prizna da je u zatvoru. Zamku predstavlja covekova emocionalna struktura, struktura njegovog karaktera.Mala je korist od toga da se razvijaju sistemi razmisljanja o prirodi te zamke ako je jedina stvar, koja je potrebna da se iz nje izbavi, poznavati zamku i naci izlaz''.

INSIDE THE MACHINE...2

U svom uobicajenom stanju svesti, bilo koja ljudska masina ne usmerava paznju na sebe na nacin i u meri u kojoj bi trebalo da to cini. Za ljudsko bice su moguca cetiri stanja svesti – san, obicno budno stanje, svest o sebi i objektivna svest. Ljudske masine zive i dozivljavaju samo prva dva stanja svesti – san i obicno budno stanje, iako su i za masinu preostala dva stanja svesti dostupna. Bez obzira na dostupnost, sva cetiri stanja svesti se jako razlikuju po trajanju i mogucnosti da se pojave.

Uobicajeno, zivot delimo na san i budno stanje. U snu u proseku provedemo trecinu vremena koje provodimo na ovoj planeti. Medjutim ako se uzme u obzir da je budno stanje u stvari samo oblik sna, ljudi provode svoje zivote spavajuci. Ako nekoga u obicnom budnom stanju pitamo da li je svestan sebe, on ce najverovatnije odgovoriti da jeste, a vervatno da u tom trenutku i jeste svestan, ali vec slsedeceg trenutka ce zapasti u nedoslednu, necelovitu i zamagljenu paznju koja karakterise obicno budno stanje. Teze je uvideti obicno budno stanje kod sebe nego kod drugih. To je iz razloga jer je ljudima paznnja usmerena ‘od’ njih, ka spolja. Koliko ste puta videli opustene vilice ili prazan pogled ljudi koji se zablenu u nesto, na javnim mestima ili u situacijama kada misle da ih niko ne gleda – na ulicama, u autobusu, radnjama...Prosirivanje uvida da drugi hodaju, govore, jedu, rade i uopste citav zivot provode u potpunom odsustvu paznje, za nas sopstveni zivot predstavlja jedan mali korak u daljoj dedukciji.

Iznad stanja sna i budnog stanja nalaze se stanja svesti koja se mogu javiti kao bljeskkovi ili kao vrhunska iskustva – svest o sebi i objektivna svest. Mnoge masine su kroz zivot na trenutke imale svest o sebi, samo sto toga nisu bile svesne. To su trenuci intenzivnih psiholoskih dozivljaja, prijatnih ili neprijatnih, pozitivnih ili negativnih. Nekih stvari se u zivotu uopste ne secate, nekih se secate samo da su se dogodile, a nekih se secate sve do poslednjeg detalja – boja, tonova, zvukova, emocija, svake vibracije. Ove poslednje, kojih se detaljno secate, to su bili trenuci/situacije kada ste imali svest o sebi, kao npr. kada odete u neki strani grad u koji ste zarko zeleli da odete...pa kad sebe uhvatite u razmisljanju tipa - u jebote.....vidi ja sam u...Parizu, npr. Tada vidite i Pariz i sebe u Parizu. Svest o sebi covek moze steci samo dugotrajnim unutrasnjim naporima. Prvi korak je pamcenje sebe. Covek posmatra svet oko sebe, ali ne posmatra sebe u tom svetu. Prva karakteristika pamcenja sebe je ta da covek u stanju pamcenja sebe nije centar. Nije izdvojen. Sedeci npr. u sobi, svestan je citave sobe, i sebe kao jednog od predmeta u njoj. Na isti nacin, covek je svestan i drugih i ne stavlja se iznad njih, niti kritikuje niti sudi. To nije ljubav...to je pocetak ljubavi(u pravom smislu te reci). Kada pamti sebe, covek nema sopstvo kakvog je uobicajeno svestan. Potpuno mu je nemoguce da pridaje znacaj ili da postane negativan, jer onog trenutka kada to ucini, pamcenje sebe prestaje i nestaje....do sledeceg izuzetnog napora.

Ovakvi kakvi su sada, ljudi zive u cetvorospratnoj kuci, ali koriste samo  prizemlje i 1.sprat...Svaki sledeci sprat je raskosniji od onog prethodnog, ali si ljudi zaboravili kako da se popnu gore.. ili su im misici do te mere atrofirali da za njih predstavlja nemoguce bilo kakvo penjanje na sledeci sprat. Ljudi zive u oskudici i tami prizemlja i prvog sprata, pitajuci se, ne da li ima jos spratova, nego da li ima dnevne sobe na prvom spratu. Sta ljude podalje drzi od visih spratova? U svakodnevnom zivotu, prepreke postizanju visih stanja svesti su mnogobrojne. Te prepreke su nasledje od nasih brojnih prethodnih generacija, koje su se radjale i umirale u snu.

Glavna od tih prepreka je identifikacija, da kazemo – osnovni ukus obicnog budnog stanja.U tom stanju covek nema zaesbnu svest, potpuno je izgubljen u svemu sto mu se dogodi (coveku se sve dogadja) da uradi, pomisli ili oseti. Posto je utopljen, izgubljen i neprisutan za samoga sebe ovo stanje je poznato kao obicno budno stanje. Identifikacija je potpuna suprotnost svesti o sebi. U stanju identifikacije covek nije u stanju da pamti sebe. Paznja je usmerena napolje i nikakva svesnost ne preostaje za unutrasnja stanja. Obican zivot ljudi najcesce provode u stanju identifikacije.

Identifikacija sa ocekivanjima drugih ljudi se zove pridavanje znacaja. Postoje dve vrste pridavanja znacaja - unutrasnje i spoljasnje. Unutrasnje pridavanje znacaja zasnovano je na osecanju nedovoljnosti koju covek na nizim stupnjevima razvoja oseca gotovo sve vreme - u tom slucaju, nedovoljnost se oseca kada ljudi propuste da nam poklone dovoljno paznje ili uvazavanja. To je vodjenje unutrasnjeg knjigovodstva – sta smo dali, i sta nam se prema tome duguje, potom su tu osecanja izostavljenosti ili povredjenosti kada nam drugi ne plate za ono sto mi mislimo da treba platiti. Spoljasnje pridavanje znacaja je  izuzetno  korisno za coveka, za razliku od unutrasnjeg. Spoljasnje pridavanje znacaja je istinsko uvazavanje. Ono zavisi od odredjene pouzdanosti, doslednosti paznje i napora od strane onoga ko zeli to da primeni. Medjutim, treba paziti, jer se spoljasnje moze jako lako pretvoriti u unutrasnje pridavanje znacaja, onda kada osoba koja nastoji da nekome prida znacaj, u spoljasnjem smislu oseca povredjenost ili nedovolju zahvalnost i paznju. Spoljasnje pridavanje znacaja samo po sebi mora biti nagrada i ne sme se nista ocekivati zauzvrat.

Laganje je jos jedan neizbezan aspekt obicnog budnog stanja, do te mere neizbezan, da bi se ljudska psiholoogija mogla zvati psihologija laganja. Ljudi lazu, ne samo za male svakodnevne sitnice, vec se i predstavlajnje samo jednog aspekta istine zove laganjem. Laganje je neizbezno u opustenim caskanjima ili npr. predavanjima u skolama, kada oni koji poznaju materiju delimicno, teorijski smatraju da imaju istinsko razumevanje. Znanje i razumevanje su dve razlicite kategorije i razlika izmedju njih je vazna kako bi shvatilo ideja o ljudskom laganju. Znanje – sakupljanje cinjenic, podataka, informacija – je korisno za ljudsji razvoj samo kada ga xovekovo bice upija ili sjedinjuje do onog stepena do kojeg je u stanju da razume. Ako se nesto zna, ali ne razume, o tome ce se lagati, jer covek nikako ne moze da prenese istinu koju ne razume.

Razmisljanje obicnog coveka se ispoljava onda kada mu se ‘’nesto javi’’. To je mehanicko brbljanje, obojeno laganjem, koje nije ni pod kakvom kontrolom. Formativni aparrat, motoricki deo intelektualnog centra, nesposoban je da razume istine viseg reda od dualisticke – zato je obican covek slep za trecu silu. On sve stvari vidi kao suprtonosti – uzrok i posledicu, dobro i zlo, istinu i laz – covek vidi dualnost, ali ne i trojstvo. Zakoni prirode su trojni, trijalekticki. Jos jedna karakteristika obicnog budnog stanja koja predstavlja bespotrebno rasipanje dragocene enrgije je nepotrebno pricanje. Citav svoj zivot covek provodi pricajuci, bilo spolja, bilo iznutra. Dokono pricanje je potpuno mejhanicko, ukljucuje laganje i fantaziju i ohrabruje identifikaciju. Nepotrebno pricanje je najcesce usko povezano sa ostalim nepotrebnim fizickim kretanjima i telesnim napetostima, trzanjem, vrpoljenjem, lupkanjem prstima, lupkanjem nogama itd a sve to coveku oduzima preko potrebnu dnevnu zalihu energije koja se treba upotrebiti izmadju ostalog i da se povisi nivo dostupne paznje.

Fantazije predstavljaju skup nestvarnih zapazanja o sebi, koje najveci broj ljudi smatra kao neporecivu istinu. Fantazija je oblik laganja, oblik koji predstavlja iluzorni sistem u koji svako od nas nauci da veruje kao u zivotne cinjenice. Npr. covek uopste nije svestan sebe, a cvrsto veruje da jeste. Nije u stanju da kontrolise svoje postupke , a veruje da jeste. Fantazija se odvija skriveno i otvoreno sve vreme. Ona nam iscrpljuje motivaciju za samorazvoj => ako covek ne priznaje da nema nikakvu sposobnost paznje, sta ce ga onda naterati da pozeli da se promeni? Poriv ili podsticaj da se radi na sticanju svesti o sebi se moze roditi samo u slucaju kada se oskobodimo iluzija da posedujem nesto sto uopste nemamo.

Nesposobnost da se voli je jos jedna od karakteristika obicnog budnog stanja. Ta neposobnost je direktno povezana sa nesposobnoscu da se bude istinski obziran i nesposobnoscu da se odrzi paznja nad mnostvom Ja koja u coveku svakodnevno ordiniraju. Iako nam je svima potrebna ljubav, ovakvi kakvi su, ljudi nisu u stanju da je obezbede. ''Pocnite time sto cete voleti biljke i zivotinje, a onda cete mozda nauciti da volite i ljude''. Ljubav, u pravom smislu te reci prevazilazi sposobnosti obicnih ljudskih bica. Takva kakva su, ljudska bica su samo u stanju da reaguju na podsticaje u skladu sa zakonima mehanickih asocijacija, kao i skladu sa tim koje Ja trenutno preovladjuje.

Osecanja obicnih ljudi/masina su sasatavljena od negativnih emocija, koje su najcesce skrivene pod maskom ugladjenosti. Ove negativne emocije izazivaju identifikacija i unutrasnje pridavanje znacaja. Vecina onoga sto motivise ljudsku aktivnost su negativna osecanja. Covecanstvo ima ogroman repertoar negativnosti – bes, gnev, zavist, ponos, oholost, mrznja, lenjost, strah, samosazaljenje, depresija, dosada, razdrazljivost, razni oblici sentimentalnosti...itd lista je poduza. Na ovom nivou uma covecanstva pozitivne emocije ne postoje, jer ono sto izgleda pozitivno u emocionalnim stanjima ljudi u obicnom budnom stanju moze da se pokvari ili preobrazi  u negativno u trenutku, uz samo maleni pritisak na neko od ljudskih dugmica i predstava koje se u principu zasnivaju na ponosu ili sujeti.

Svako ljudsko bice je rodjeno sa istim pravom i sposobnoscu za razvoj, ali su neki vise skloni da to ostvare od drugih.

IGNORANCE ISN'T BLISS

Ovo ume da smara...kako koga

otr - opsta teorija relativiteta
str - specijalna teorija relativiteta

 

Malo je teorija i autora koji su stekli takvu slavu kao sto je to slucaj sa teorijom relativiteta i albertom ajnstajnom.Takodje je tesko naci teoriju koja je toliko popularna, a tako nejasna, nedorecena, paradoksalna i nenaucna, kao sto je teorija relativiteta.Prosto je neverovatno da ta teorija, koja je zasnovana na obmanama, greskama i zabludama bude toliko dugo vremena predmet paznje tako velikog broja fizicara i drugih naucnika, u oblasti prirodnih i tehnickih nauka, i da se i pored toga odrzi, pa cak i da udje u srednjoskolske i univerzitetske udzbenike.Prihvatanje te teorije u vreme kada je nastala se moze i nekako razumeti, jer je to bilo prelomno vreme, kada su se pojavila mnoga pitanja iz fizike, na koja nije bilo odgovora.

Rezultati Fizoovog, a kasnije i Majkelsonovog opita porusili su stara shvatanja o postojanju kosmickog mirujuceg etra, sto je znacilo i rusenje temelja nekih velikih teorija toga doba.U nepovoljnom polozaju nasao se i Lorenc, jer se njegova elektronska teorija zasnivala na postojanju etra. Da bi prevazisao nastale teskoce Lorenc daje hipotezu o skracenju tela pri kretanju kroz etar, koje je srazmerno tom i tom koeficijentu.U skladu sa datom hipotezom Lorenc je izveo transformaciju koordinata, koja je po njemu i dobila ime.Tom transformacijom koordinata relativizirani su vreme i prostor a tako je,mnogi kazu, postavljen temelj teorije relativiteta.Na tom temelju ajnstajn izgradjuje svoju str.Medjutim, za razliku od Lorenca on uvodi nova shvatanja vremena i prostora.Po njemu su promene duzine i vremena realni fizicki procesi, koji nastaju iskljucivo kao posledica samog kretanja, a ne kao posledica uticaja nekakvog etra, koji uopste i ne postoji.Tako je ajnstajn negirao postojanje etra i navodno dao odgovore na neka pitanja, koja su iskrsla posle Fizoovog i Majkelsonovog opita.Na zalost njegova teorija nije dala prave odgovore.Pre bi se moglo reci da su to bile obmane,kao sto se moze reci da je i str u sustini jedan skup obmana.Ona je neuspeo pokusaj da se na osnovu poznatih teorijskih i eksperimentalnih rezultata izgradi univerzalna teorija, koja bi, pre svega, bila u skladu sa tim rezultatima.
Navodni teorijski rezultati str, koji su korektni, a do kojih se dolazi nekorektnim relativistickim izvodjenjem jednacina, bili su poznati i pre pojave str.Oni se nalaze u teorijama Lorenca (poduzna i poprecna masa elektrona), Poenkarea (ejednakoemcenakvadrat ), Maksvela (impuls), Hevisajda i drugih.

Ajnstajnovo izlaganje u toj teoriji je duboko smisljeno da obmane i u mnogome podseca na madjionicarsko izlaganje.Tako, na primer, kada objasnjava stvari, koje su poznate i jasne i srednjoskolcu, on je metodican, vrlo jasan i do detalja opsiran.Medjutim, kada je u pitanju tekst u kojem je sadrzana obmana on je komplikovan, konfuzan, nedorecen, nejasan i kratak ili vrlo opsiran.Ali, sa tom opsirnoscu on ne pojasnjava ono sto je nejasno, vec ga jos vise komplikuje, tako da tekst cini jos manje jasnim.Citalac na osnovu jasnog Ajnastajnovog izlaganja prihvata i ono sto je nejasno, misleci da je i to tacno, a da ga on eto ne razume, ili da bi mu trebalo dosta truda da ga razume. Takodje, ne treba zaboraviti da je albert jedno vreme radio u birou za prijavu pronalazaka i patenta. Prikladno, zar ne?

Sa obmanama je albert poceo vec u svom prvom radu o relativnosti,kod odredjivanja jednovremenosti, na osnovu ocene "sinhronosti tikanja" casovnika u miru i u kretajnu.To je prva, a istovremeno i kljucna obmana u str, na osnovu koje su izgradjene i druge obmane.Na zalost ta obmana nije uocena pa je postala cak i predmet ozbiljnih rasprava filozofa.Prva nedoslednost javlja se takodje u istom tom radu o relativnosti, gde upotrebljava brzinu c+v, a svojim postulatom tvrdi da nema vece brzine u prorodi od brzine svetlosti u vakuumu.Nedoslednost je bitna odlika teorije relativiteta, mada ajnstajn tvrdi da je teorija relativiteta teorija principa, to jest teorija doslednosti.Dalje,cica albert izvodi transformaciju koordinata na veoma slozen, konfuzan i vrlo nejasan nacin, gde takodje koristi izraze c+v i c-v. Komplikovan nacin izvodjenja jednacina pruza velike mogucnosti obmanjivanja citalaca.Tako, pomocu casovnika i kontrolom sinhronosti njihovog "tikanja" u dva koordinatna sistema, koji se relativno krecu, svetlosnog zraka i matematickih operacija ajnstajn je izveo transformaciju koordinata i "dokazao" ne samo da postoji dilatacija vremena i kontrakcija prostora u matematickom smislu, vec da su to i realni fizicki procesi.Ali to je samo matematicka igra, koja nema veze sa nekim realnim fizickim procesom.Zatim je izveo teoremu o sabiranju brzina, takodje na slozen i dosta nejasan nacin. Da je izvedena jednostavno i razumljivo, bilo bi jasno da se tu ne radi o sabiranju ili oduzimanju bilo kakvih brzina, vec da formule te teoreme predstavljaju brzinu svetlosnog talasa u koordinatnom sistemu koji miruje, kad je u pitanju zbir brzina, ili u koordinatnom sistemu koji se krece, kad je u pitanju razlika brzina. Posto je transformacija koordinata izvedena uz uslov da brzina rasprostiranja sfernog svetlosnog talasa bude u oba sistema jednaka brzini svetlosti, stoga navodni zbir ili razlika brzina moraju biti jednaki brzini svetlosti.

Kod izvodjenja jednacina ajnstajn koristi izraze c+v i c-v i nikad ih ne zamenjuje sa c, iako svojom teoremom o sabiranju brzina kaze da je zbir ili razlika brzine svetlosti i neke druge brzine jednaka brzini svetlosti. Tako ajnstajn sam sebe osporava. Pomocu ove teoreme on objasnjava rezultat Fizoovog opita, uporno tvrdeci da rezultat tog opita potvrdjuje ispravnost teorije relativiteta i da nema druge teorije koja ga moze objasniti.Pri tome svesno zanemaruje cinjenicu da su formule njegove teoreme izvedene za slucaj vakuuma, a da se Fizoov opit izvodi u vodi.Kao fizicar on to svakako zna, ali i pored toga, da bi dokazao ispravnost svoje teorije, on formule, koje vaze za vakuum, koristi za slucaj vode, sto mnogo govori o ispravnosti njegove teorije.

Kod izvodjenja formula za ugao aberacije i Doplerov efekat,albert na ravanski svetlosni talas primenjuje transformaciju koordinata za sferni svetlosni talas, sto nije ispravno.Formula za Doplerov efekat za slucaj kretanja izvora zracenja, koju daje albert, nije, niti moze biti, izvedena relativistickim postupkom, sto takodje pokazuje nemoc teorije relativiteta.Pored, toga po toj formuli frekvencija zracenja se povecava pri udaljavaju izvora zracenja, a kao sto znamo to je suprotno od onog sto se dogadja u prirodi.Po teoriji relativiteta, pored poduznog, postoji i poprecni Doplerov efekat, sto nema veze sa realnoscu.Takodje je osporeno i klasicno i relativisticko objasnjenje uzroka pojave aberacije i dato novo objasnjenje koje se bazira na relativnom kretanju etra zemlje i etra sunca.Posebno vazan deo str je deo koji se odnosi na masu i energiju tela i njihovu uzajamnu vezu.Opste je misljenje da se teorija relativiteta na najubedljivji nacin dokazala u ovoj oblasti. Medjutim,retki su uocili da se bas u toj oblasti najbolje pokazala nemoc te teorije.

Ajnstajn je u svom prvom radu pokusao na relativisticki nacin da izvede formulu za mase elektrona u kretanju, kao i formulu koja odredjuje vezu mase i energije. U svom prvom radu,u poglavlju pod naslvom "Dinamika (slabo ubrzanog) elektrona", ajnstajn je na nekorektan nacin, sa stanovista fizike, a i matematike izveo pogresnu formulu za poprecnu masu elektrona i korektnu formulu za poduznu masu elektrona.Pri izvodjenju formula za poduznu i poprecnu masu elektrona, koje su zavisne od brzine, ajnstajn uzima da elektron i u kretanju ima samo jednu masu i tretira je kao konstantnu velicinu.Primenjujuci transformaciju koordinata na izraze za ubrzanje,on dobija formule za poduzno i poprecno ubrzanje, koje zatim naziva formulama za poduznu i poprecnu masu.U toj neispravnoj matematickoj igri pojam mase zamenjen je sa pojmom ubrzanja, koji sa stanovista fizike nemaju niceg zajednickog.Pogresna formula za transverzalnu masu elektrona,nekorektnosti u izvodjenju jednacina, uzimanje u obzir samo malih (nerelativistickih) brzina u odnosu na brzinu svetlosti i poistovecenje pojma mase sa pojmom ubrzanja su dokaz da se korektnim relativistickim postupkom ne mogu izvesti formule za poduznu i poprecnu masu elektrona u kretanju.Promenu mase elektrona u kretanju teorija relativiteta tretira iskljucvo kao posledicu kretanja, a ne kao posledicu fizickog procesa prouzrokovanog kretanjem naelektrisanja, pri cemu se generise elektromagnetsko polje, koje se, kao i masa, opire promeni brzine elektrona.Na taj nacin ta teorija ignorise i sam pojam elektromagnetske mase.S obzirom da se formule za poduznu i poprecnu masu elektrona ne mogu izvesti ispravnim relativistickim postupkom, to se i formula za kineticku energiju elektrona, kao i formule za prelaz energije u elektromagnetsku masu i elektromagnetske mase u energiju, takodje ne mogu izvesti relativistickim postupkom na korektan nacin. Zbog toga ih i ne treba tretirati kao relativisticke niti ih treba dovoditi u vezu sa teorijom relativiteta. Uostalom, formule za longitudinalnu i transverzalnu masu elektrona u kretanju, koje pripisuju ajnstajnu, izveo je Lorenc pre pojave teorije relativiteta, a pod pretpostavkom da se sferni oblik elektrona deformise pri kretanju zbog uticaja etra.Formula za totalni prelaz mase u energiju i energije u masu nije izvedena niti se moze izvesti korektnim relativistickim postupkom, pa prema tome ni nju ne treba tretirati kao relativisticku niti je treba dovoditi u vezu sa teorijom relativiteta.Tu formulu, u implicitnom obliku, prvi je izveo Poenkare 1900. godine.

 

Dugo se smatralo da je 1905. godine ajnstajn u celini izveo teoremu o inertnosti energije u radu pod nazivom "Zavisi li inercija tela od energije sadrzane u njemu?".Medjutim, Ajvz je 1953. godine dokazao nekorektnost izvodjenja te teoreme. Opsteprihvaceno je da je proces unistenja elektrona i pozitrona najubedljiviji primer totalnog pretvaranja mase u energiju.U tom procesu celokupna masa elektrona, kao materije i celokupna masa pozitrona, kao antimaterije, navodno se pretvara u energiju gama zracenja.Nasuprot tome, kao najubedljiviji primer prelaska energije u masu smatra se proces stvaranja parova elektron - pozitron pri zracenju materije sa gama zracima cija je energija veca od 1,022 MeV. Medjutim,pri sudaru elektrona i pozitrona ne dolazi do inistenja i pretvaranja njihovih masa u gama zracenje, vec to gama zracenje, sa mesta njihovog sudara, potice od kinetickih energija elektrona i pozitrona u trenutku njihovog sudara.Iz toga proizilazi da pozitron nije antimaterija, odnosno antimaterija i ne postoji, elektron i pozitron pri sudaru ne iscezavaju vec formiraju novu neutralnu cesticu, da elektron i pozitron cine osnovu materije i da prilikom zracenja materije sa gama zracima visokih energija dolazi do razbijanja veza elektron - pozitron i stvaranja parova elektron - pozitron. Hevisajd je korektno izveo formulu za uzajamnu vezu izmedju energije i mase elektrona u mirovanju.Formula se odnosi na uzajamnu vezu izmedju energije elektromagnetskog zracenja i elektromagnetske mase pripisane toj energiji.

Da ima iole necega epohalnog u str i otr albert bi dobio nobela za njih,ili makar za jednu od njih.Ipak,nobelova komisija nije mogla da prihvati obmane i zablude,vec mu je dodelila nobela za(precizna formulacija):Za otkrice zakona fotoelektricnog efekta i za radove u oblasti teorijske fizike.A fotoefekat je otkrio Herc 1887, Stoletov ga experimentalno dokazao 1888 i formulisao prvi zakon fotoefekta koji glasi:Maksimalna fotoelektricna struja direktno je proporcionalna padajucem snopu zrakova.On nije dobio nobela za to.Ali ajnstajn jeste za ovo(2. zakon fotoefekta):Maksimalna energija fotoelektrona linearno zavisi od frekvencije padajuce svetlosti i ne zavisi od njegovog intenziteta.Kakva genijalnost!?

 

 

INSIDE THE MACHINE...

Sve aktivnosti ljudske masine se dele u cetiri precizno definisane grupe, misaona, emocionalna, motoricka i instiktivna, od kojih svaku kontrolise po jedan centar/um.Svaki fenomen, pojava, aktivnost u coveku, je povezan sa nekom od ovih funkcija. Ono sto predstavlja teskocu za coveka je razlikovanje ovih funkcija…covek ih nikada ne koristi zajedno, uvek je jedna dominantna, ona u kojoj se covek trenutno nalazi. Nekim ljudiam je tesko da shvate razliku izmedju misli i osecanja, dok je drugima tesko da prave razliku izmedju oseta i osecanja, izmedju misli i motorickog impulsa.

Covekova misaona funkcija u najvecem broju slucaja uvek deluje sluzeci se poredjenjem. Intelektualni zakljucci su uvek rezultat poredjenja 2 ili vise utisaka. Osecanja i oseti ne rezonuju, ne porede, vec jednostavno definisu dati utisak na osnovu njegovih osobina, po tome da li je prijatan ili neprijatan, u ovom ili onom smislu, po boji, ukusu ili mirisi. Oseti tkdj. mogu biti potpuno indiferentni – ni topli ni hladni, ni prijatni ni neprijatni...npr....’beo papir’....’crna olovka’. U dozivljaju belog ili crnog nema nicega ni prijatnog ni neprijatnog. Ti oseti...tzv. ‘pet cula’ su instiktivni. Osecajne funkcije ili emocije su uvek prijatne ili neprijatne.....ne postoje indiferentna osecanja.

Ljudi se jako razlikuju u pogledu oblika i nacina svog opazanja. Neki zapazaju prvenstveno preko uma, drugi prvenstveno preko osecanja, treci prvenstveno preko oseta. A neki preko sva tri zajedno...medjutim, takvi su retki.

Ljudima razlicitih kategorija i modela opazanja je veoma tesko, gotovo nemoguce da se medjusobno razumeju, buduci da jednu istu stvar nazivaju razlicitim imenima, a razlicite st5vari istim imenima. Naravno postoje i kombinacije..neko opaza preko misli i oseta, drugi preko osecanja i misli itd...Ovaj ili onaj nacin opazanja neposredno je vezan za ovaj ili onaj nacin reagovanja na spoljasnje dogadjaje. Covek veoma cesto svoje misli ili intelektualna opazanja naziva svojim osecanjima, svoja osecanja naziva svojim mislima, svoje osete svojim mislima.

Da bi ciovek mogao da nauci da razlikuje dejstvo ove cetriri osnovne funkcije, mora razumeti da da svaka normalna psihicka funkcija predstavlja instrument saznanja. Uz pomoc uma vidimo jedan aspekt stvari i dogadjaja, uz pomoc emocija drugi, uz pomoc oseta treci. Najkompletnije znanje o nekoj stvari ili dogadjaju koje nam je dostupno moze se steci samo ako ga istovremeno ispitamo umom, osetima i osecanjima.

Ljudska masina bi trebalo da bude u svakom trenutku bilo koje svoje aktivnosti, uravnotezena u svim detaljima. Ali nazalost to nije slucaj....kod coveka jedan centar najcesce obavlja funkciju drugog – misaoni centar pokusava da oseca ili da se pretvara da oseca, emocionalni centar pokusava da misli, ili motoricki centar pokusava da misli i li oseca, Svaki centaqr ima svoje sopstveno pamcenj, sopstvene asocijacije, sopstveno misljenjee. Posebno gledano svaki od 4 centara se sastoji od tri dela – intelektualnog, emocionalnog i motorickog. Ali o toj strani svoje prirode covek jako malo zna. To je ono sto bi covek trebalo da proucava kod sebe, rad svoja 4 centra, kao i njihovih saastavnih delova...intelektualni deo misaonog centra, emocionalni deo misaonog centra, motoricki deo misaonog centra...itd.

U zivotu ima situacija sa kojima npr. samo misaoni centar moze da izadje na kraj, i iz kojih samo on moze pronaci izlaz. Ako u tom trenutku umesto njega pocne da radi emotivni centar, to ce sve pokvariti, i rezultat nece biti kvalitetan. Kod neuravnotezenog tipa coveka jedan centar stalno zamenjuje drugi i to je upravo ono sto znaci biti neuravnotezen ili neurotican. Svaki centar nastoji da svoj rad prenese na drugi centar, dok istovremeno pokusava da obavlja rad drugog centra, za koji nije prilagodjen. Emotivni centar koji radi umesto misaonog centra, unosi nepotrebnu nervozu, groznicavost i zurbu u situacije gde su od sustinske vaznosti hladnokrvan sud i razmisljanje. Misaoni centar koji obavlja posao emotivnog centra, unosi razmatranje u situacije koje zahtevaju brzu odluku, te coveka cini nesposobnim da razlikuje osobitosti svog polozaja. Misao je isuvise spora. Ona razvija izvestan plan aktivnosti i nastavlja da ga sprovodi cak iako su se okolnosti izmenile. Pored toga,uplitanje misaonog centra u nekim situacijama podstice potpuno pogresne ativnosti, obzirom da je ovaj centar potpuno nesposoban da shvati nijanse i specificnosti mnogih dogadjaja.. Dogadjaji koji su za motoricki i emocionalni centar potpuno razliciti, misaonom centru mogu izgledati slicni. Um ne moze da razuume nijanse osecanja. To se jasno vidi ako se pogleda kako jedan covek razmislja o osecanjima drugog = on sam nista ne oseca, tako da za njega osecanja drugog ne postoje. Sit gladnome ne veruje.

Kakav god posao covek da radi, dovoljno je da pokusa da svaki postupak izvede promisljeno, sluzeci se umom i prateci svaki svoj pokret, i kvalitet njegovog rada ce se odmah izmeniti. Ako kuca na tastaturi, njegovi prsti su potpuno pod kontrolom motorickog centra. , sami pronalaze neophodna slova. Ali ako covek pokusa da se pre svakog slova upita – ‘gde je Z, gde je tacka, znak pitanja, kako se pise ova rec’- odjednom pocinje da gresi i kuca veoma sporo...

Kada npr. motoricki centar radi umesto misaonog centra, tada dolazi do mehanickog citanja, mehanickog slusanja. Ovo se dogadja kada je pravac aktivnosti misaonog centra zaokupljen necim drugim, a motoricki centar pokusava da zameni odsutni misaoni centar. Ovo izuzetno lako prelazi u naviku, potom i navlaku, buduci da paznju misaonog centra ne odvlaci neki koristan rad, misao ili razmisljanje, vec su najcesce u pitanju, masta, sanjarenje i fantaziranje. Covekova masta je jedan od osnovnih uzroka pogresnog rada centara. Svaki centar za sebe ima svoj spostveni oblik sanjarenja i mastanja, ali i motoricki i emotivni centar po pravilu uvek koriste misaoni centar, koji im se uvek stavlja na raspolaganje u tu svrhu, obzirom da sanjarenje odgovara sklonostima misaonog centra.

Sklonost sanjarenju delimicno potice od lenjosti misaonog centra, a delimicno od tendencije emocionalnog i motorickog centra da sebi ponavljaju, ozivljavaju ili obnavljaju iskustva, kako prijatna, tako i nepriajtna. Prijatno sanjarenje(iako za coveka potpuno beskorisno) se moze razumeti, za njega se moze naci logicko opravdanje. Sanjarenje neprijatnog tipa predstavlja potpuni apsurd, neprijatno ssanjarenje je karakteristicno za neuravnotezeno stanje ljudske masine. I pored toga ljudi 9/10 svog zivota provode upravo u takvim bolnim sanjarenjima., o nesrecama koje mogu zadesiti njih i njihovu porodicu, o boestima kojim mogu da se zatraze, o patnjama raznih vrsta... Mastanje i sanjarenje predstavljaju primere pogresnog rada misaonog centra.

Savremene ljude krasi jedna karakteristika, a to je da su u stanju da misle govore i rade a da toga uopste nisu svesni, dok pritom sebi pripisuju posedovanje kvalitetea pod imenom svest, ali o tome nekom drugom prilikom...

LET DEAD BURY THEIR DEAD

GIG 

Savremeni covek...i njegovo fizicko telo...predstavljaju obican automat koji zavisi samo od spoljnih uticaja. Sledece tri funkcije coveka u potpunosti zavise od spoljasnjih uticaja koje on prima

1. zelje ili averzije, svako hocu, necu, volim, ne volim

2. Misljenje - zahvaljujuci spoljnim uticajima predstavlja iskljucivo mehanicki proces

3. Volja - u obicnom mehanickom coveku ne postoji volja, on ima samo zelje, a veca ili manja      trajnost zelja se naziva jacom ili slabijom voljom 

 Nasuprot tome bi trebalo da stoji 

1. Individualnost - koja dominira fizickim telom i njegovim zeljama i u stanju je da prevazidje otpor i neodlucnost fizickog tela

2. umesto mehanickog procesa misljenja tu je svest.

3. Tu je i volja, u pravom smislu te reci, to nije volja koja je sastavljena od razlicitih i protivurecnih Ja, vec je to volja koja proizilazi iz svesti i nalazi se pod kontrolom individualnosti, tj. jedinstvenog i stalnog Ja.

 

Postoji jedno istocnjacko ucenje..........Zamislimo sud ili retortu ispunjenu prahom razlicitih metala. Ovi metali u prahu nisu ni na koji nacin medjusobno povezani. Svaka slucajna promena u polozaju retorte menja uzajamni raspored metala. Ako retortu protresemo ili je lupnemo par putaprstom, metalni prah koji je bio na vrhu moze da se pojavi na dnu ili u sredini, dok onaj sa dna moze da izadje na vrh. U polozaju metalnog praha nema niceg stalnog, a pod takvim uslovima ga ne moze ni biti. To je tacna slika naseg dusevnog zivota. Spoljasnji uticaji mogu svakog trenutka da izmene polozaj praha koji je na vrhu i da na njegovo mesto dovedu neki drugi prah. Medjusobni odnos metala u prahu koji se nalaze u stanju mehanicke smese nije moguce stabilizovati. Medjutim, metalni prah moze da se stopi u jedno, njegova priroda mu to omogucava. Da bi se ovo postiglo neophodno ja da se upali specijalna vatra ispod retorte, koja ce zagrevanjem i topljenjem konacno stopiti prah. Sadrzaj retorte ce postati nedeljiv...''individualan''. To je otprilike gruba slika formiranja jedinstvenog ja. Najveca teskoca se nalazi u izboru vatre. Vatra koja se treba koristiti je ona koja nastaje trenjem unutar coveka, trenjem koje nastaje kao borba 'da' i 'ne'. Ako covek popusta svim svojim zeljama ili ako im ugadja, u njemu nece biti nikakve unutrasnje borbe, nikakve vatre, koja bi zapocela proces.

Ta covekova unutrasnja podeljenost je rezultat onoga sto mu je spoljna realnost naturila. Zbog toga svako od nas ima odredjeni repertoar uloga koje igra pod uobicajenim zivotnim okolnostima. Za svaki tip situacije  u kojima se tokom zivota nalazi covek ima po ulogu. Ali ako ga stavite na trenutak u drugacije okolnosti, covek nije vise u stanju da nadje odgovarajucu ulogu i na kratko postaje on sam. Proucavanje uloga koje igramo tokom zivota predstavlja veoma koristan deo samospoznaje. Svako ima ogranicen repertoar uloga. Ako neko kaze 'Ja' i 'Marko Markovic' on nece videti celog sebe, buduci da ni Marko Markovic nije jedan nego je mnostvo- najmanje pet, sest...jedno ili dva Ja za porodicu, jedno ili dva Ja na poslu, jedno Ja za prijatelje u kafani, jedno Ja za fensi prijatelje, mozda cak i jedno Ja koje je zainteresovano za uzvisene ideje. Postoje i neka Ja koje na povrsinu izvlace toplota, Sunce, lepo vreme, potom neka Ja koje na povrsinu izvlace hladnoca, kisa, sneg, druge asocojacije, drugfa osecanja, druge aktivnosti. U coveku ne postoji nista sto je sposobno da kontrolise ova Ja, uglavnomn zato sto ih covek  i ne primecuje, covek stalno zivi u poslednjem Ja koje je trenutno na povrsini.

U razlicitim trenucima, covek se potpuno identifikuje sa nekim od tih Ja, i nije u stanju da razluci sebe od njega. Problem za coveka nastaje ako ga nesto izbaci iz koloseka, oseca se veoma nelagodno, i iz sve snage pokusava da se sto pre vrati nekoj od svojih uobicajenih uloga. Cim se vrati u uhodani kolosek, odmah sve tece glatko, a osecanja napetosti i neprijatnosti nestaju. Tako je u zivotu, ali ako covek zeli da radi na samospoznaji, on se mora pomiriti sa ovom neprijatnoscu i napetoscu, kao i sa osecajem neudobnosti i bespomocnosti. Kada covek ne igra nijednu od svojih uobicajenih uloga, ili kada ne moze da nadje odgovarajucu uloga u svom repertoaru, covek se oseca go. Hladno mu je, stidi se izeli da pobegne od svih. To je u slucaju da zeli miran zivot, zivot 'mrtvog' coveka. Ako zeli da radi na sebi, covek mora da unisti svoj mir. Nije moguce istovremeno imati i jedno i drugo.

Postoje dve linije duz kojih se odvija covekov raqzvoj u ovoj realnosti - to su linija covekovog znanja i linija covekovog bica. U opravilnom razvoju ove dve linije se razvijajju simultano paralelno, medjusobno su isprepletane i pomazu se.  Ako linija znanja suvise uznapreduje ispred linije bica, ili obrnuto, covekov razvoj ce krenuti pogresnim tokom i, pre ili kasnije, zastoj u razvoju je neminovan. Ljudi shvataju sta znaci 'znanje'. I shvataju mogucnost razlicitih nivoa znjanja. Shvataju da znanje moze biti manje ili vece, tacnije jednog ili drugog kvaliteta. Medjutim, covek ne posmatra svoje znanje u odnosu na svoje bice. 'Bice' za ljude predstavlja naprosto  'postojanje', kome je suprotno 'nepostojanje'. Ljudi ne shvataju da bice moze imati razlicite nivoe ili kategorije - bice mineraqla, bice biljaka, bice zivotinja, bice coveka...Situacija kod coveka je takva da se dva ljudska bica medjusobno mogu razlikovati vise nego bice minerala i bice zivotinje. To je upravo ono sto ljudi ne shvataju, kao sto ne shvataju da znanje direktno zavisi od bica, ovo poslednje ne da ne razumneju, vec ni ne zele da razumeju. U zapadnoj kulturi je potpuno normalno smatrati da covek moze posedovati veliko znanje, npr. sposoban naucnik, koji cini otkrica, unapredjuje nauku, a da istovremeno moze biti sebican, sitnicav, zajedljiv, tast, naivan, rasejan, zao,ljubomoran covek. A to je u stvari stanje njegovog bica. A ljudi ne smatraju da znanje ovog coveka ne zavisi od njegovog bica. Ljudi zapadne kulture veliku vrednost pridaju nivou covekovog znanja, dok uopste ne cene nivo covekovog bica i ne stide se genertalno niskog nivoa sopstvenog bica.
Ako znanje daleko prednjaci pred bicem, znanje postaje teorijsko i apstraktno, neprimenljivo hna zivot, postaje cak i stetno, buduci, umesto da sluzi zivotu i pomaze ljudima da se bolje bore sa teskocama, ono moze dodatno zakomplikovati zivot masine/automata. To se desava iz razloga sto znanje koje nije u skladu sa bicem ne  moze biti dovoljno veliko za covekove istinske potrebe, odnosno, dovoljno prilagodjeno ovim potrebama. Ono ce UVEK predstavljati znanje o jednoj stavri spojeno sa neznanjem o drugoj stvari, znanje o detaljima bez znanja o celini, znanje o formi bez znjanja o sustini.
Ovakva premoc znanja nad bicem je zastupljena u savremenoj kulturi. Ideja o znacaju i vrednosti bica je potpuno zaboravljhena. A zaboravljeno je i da je nivo znanja odredjen nivoom bica. Mogucnosti znanja na datom nivou bica su odredjene i konacne. Unutar granica datog bica ne moze se promeniti KVALITET znanja, moguce je samo akumuliranje informacija jedne te iste prirode u vec poznatim i odredjenim granicama. Promena prirode i kvaliteta znanja je moguca samo sa promenom prirode bica.
Najkarakteristicniju crtu nivoa na kojem se trenutno(zadnjih xxxx vekova, eona) nalazi nivo ljudskog bic, predstavlja vec spomenuto, odsustvo jedinstva unutar coveka, kao i potpuni nedostatak kvaliteta, koje covek sebi najvise voli da pripisuje - 'jasna svest', 'slobodna volja' i 'sposobnost delanja'. Glavna karaqkteristika bica savremenog coveka, koja objasnjava sve ono drugo sto u coveku nedostaje je san. Savremeni covek zivi u snu, radja se i umire u snu. Kakvim znanjem moze raspolagati covek koji spava?... licnost koja spava, zarobljena u snu...?
Spoljasnji aspekt ljudskog bica ima mnogo razlivcitih strana - aktivnost/pasivnost, istinoljubivost/sklonost laganju, iskrenost/neiskrenost, hrabrost/kukavicluk, samokontrolu/neobuzdanost, razdrazljivost, egoizam, spremnost na zrtvu, ponos, tastinu, uobrazenost, vrednocu, lenjost, moralnost, porocnost...Ali to je sve to u coveku mehanicko.
Ako laze, znaci da ne moze da ne laze, ako govori istinu znaci da mora da govori istinu, i tako je u svemu. Sve se to coveku desava, on to ne moze da izmeni, bilo u sebi, bilo van sebe.
Naravno, postoje ogranicenja i granice. Generalno gledano, bice savremenog coveka je u uzasno losem stanju, uzasno je loseg kvaliteta. Naravno da postoji broj ljudi cije se bice jos moze promeniti, ti ljudi su jako srecni...Ali postoje ljudi cije je bice potpuno obolelo, polomljene masine sa kojima se nista ne moze uciniti. Ako o tome razmislite, shvaticete zbog cega je samo odredjeni broj ljudi u stanju da primi istinsko znanje. kod ostalih to onemugacavanjihovo bice, tj. njegovo stanje.
U odnosu znanja i bica najvaznija je njihova ravnoteza, odvojen razvoj jednog ili drugog je nepovoljan. Ako znanje prevagne nad bicem - covek zna ali nema moc da dela, obrnuto, ako bice prevagne nad znanjem, covek ima moc da dela, ali ne zna sta da radi. Bice koje je stekao nema cilj.
U istoriji covecanstva poznati su mnogi primeri nestanka citavih civilizacija zbog toga sto je znanje prevagnulo nad bicem ili bice nad znanjem.

DIVINE

Postoji jedna stara izreka koja kaze: savrsen rob je onaj koji misli i govori - ja nisam rob. Ili, riba u vodi ne moze videti pticu na nebu.

Sve pojave ili dogadjaji, bili oni na celijskom ili kosmickom nivou, se uvek ispoljavaju kao rezultat dejstva tri sile. Dve sile ne mogu proizvesti nikakav fenomen, niti efekat. Da bi se nesto dogodilo ili odvijalo uvek mora biti prisutna i treca sila. Covek je, medjutim, i pored svih cinjenica koje mu nedvosmisleno ukazuju na postojanje trece sile, zarobljen u dualistickoj realnosti, sve mu se svodi na crno ili belo, sva covekova razmatranja se svode na ili... ili.... a rukovodioci planete su mu  ostavili vise nego jasne tragove, cak i u sredstvu za do sada najmasovnije porobljavanje, religiji, - sveto trojstvo, bili to otac, sin i sveti duh....brama, vishnu i shiva...

Npr, po pitanju zaceca, covek je naveden da veruje da spermatozoid oplodi jajnu celiju gde se kao proizvod dobija oplodjena jajna celija. Ali niko coveku nece reci da je prilikom zaceca uvek tu prisutna i ,recimo, energija koja prozima Sve sto postoji, neka vrsta univerzalnog uma, koji je svuda i prodire svuda, koji daje pocetni impuls, ili balansirajuci impuls, koji ce omoguciti da do zaceca uopste dodje. Kada se beba rodi, na scenu stupa dusha (ne u crkvenom smislu). Dusha nije deo nas, mi smo dusha, dusha je nase bice. Ona je jedinstvena, i treba da ostane takva, ali u interakciji sa fizickim telom ona postaje mnostvo. Nase fizicko telo, koje se nalazi u zatvoru zvanom Zemlja, je samo vozilo za dusu, tj. za nas. Spareni zajedno, dusha i fizicko telo predstavljaju ono sto nazivamo ljudsko bice. Prva stvar koju beba uradi po izlasku iz majcinog stomaka je plakanje. Dusha place jer je ocajna sto se ponovo reinkarnirala u ovoj fizickoj realnosti, sto je slucaj sa velikom vecinom, ili place zato sto je postala svesna gde se obrela i nalazi se u stanju neverice jer je po prvi put stigla u ovu fizicku oblast, sto je slucaj sa manjinom dusha. Preciznije receno, dusha ne place, jer je njoj nepoznata ova funkcija u njenom izvornom stanju, plac nastaje kao posledica impulsa koje dusha daje telu.  Beba place ''bez razloga'' danima, nedeljama, mesecima...a onda u jednom trenutku taj prvobitni plac nestaje, na scenu stupa druga vrsta placa, sto mogu potvrditi svi koji su roditelji. Kada dodje do tog prelaza, to je trenutak kada je ljudsko bice zaista rodjeno, dusha je izgubila svoju svest, zaboravila je ko je , sta je , gde se nalazi i zasto je tu. Iako zvuci nepojmljivo, upravo su tek rodjene bebe najsvesnije toga ko su, sta su i gde su, samo ih mi posmatramo kao bica koja tek treba da uce i nauce. Dusa zaboravlja na svoju svest putem prirodnih uticaja prouzrokovanih okolinom u kojoj se nalazi, putem roditeljskog uticaja, a sve je to dobrano potpomognuto( u novije doba) i medikalizacijom malih beba. Neke dushe zaboravljaju brze, neke sporije. Period, u kojem dusha jos nije zaboravila ko je i sta je, je najbitniji za bebu. U tom periodu svesnosti dushe, bebu treba ''tesiti'' sto je vise moguce, stavljati joj do znanja da u sebi sadrzi sve sto je neophodno da se vrati tamo gde pripada(naravno ne postoji jedan univerzalan nacin primenljiv na sve, to ide od bebe do bebe, od roditelja do roditelja). To ce u kasnijem zivotu deteta imati znacaj koji ce na dete podsvesno uticati tokom celog njegovog zivota.

Vreme rodjenja je za sve nas unapred odredjeno, kao i vreme prelaska(ili kako ljudi vole da kazu - smrti). Takodje su unapred odredjeni okolina, roditelji, okolnosti rodjenja...nista nije slucajno (tacnije jeste slucajno, ali samo u svetu poludelih mashina). Najveci deo detetovog zivota ce biti baziran na njegovoj, nazovimo to ovom prilikom, slobodnoj volji, a sve ce to imati jako malo veze sa roditeljima. Roditelji su bitni, i mogu da urade nesto korisno, samo u prvih 12-13 godina detetovog zivota (petar pan). Za vreme puberteta deca seku odredjene veze koje su do tada postojale, i polako pocinju da postaju odgovorna za svoje akcije i postupke, uz pomoc slobodne volje ce odrediti kakav zivot zele da vode, kakav kvalitet zivota zele da imaju. Cak i odredjuju nacin njihovog prelaska(smrti) putem izbora koje tokom svog zivota prave. Jedino ne mogu odrediti vreme prelaska. Kada postajemo roditelji, dodeljuju nam se odredjeni novi kvaliteti, koje do tada nismo imali, a koji se ticu odgoja dece. Te kvalitete treba slusati, ranije ih nismo posedovali. Svako dete je drugacije, drugacije reaguje, ali ono sto je bitno za dete, i za roditelje, je to da detetu treba staviti do znanja(suptilno) da postoji daleko vise od onoga sto trenutno dozivljava, i sto ce kada bude odraslo dozivljavati. Ukoliko im se ovo predstavi na pravilan nacin( usmeravanjem), deca ce poceti u jednom trenutku sama za sebe da traze, sto je i svrha. Ako im sve pokazete i prikazete na ocigledan nacin, kroz prizmu sopstvenih shvatanja, necete postici nista, samo cete postici suprotno.

Dete ce, zbog postojanja vestackih i mehanickih zakona, biti izlozeno manipulaciji kroz obrazovanje, ali sansa da se ovo ponisti se javlja posle puberteta. Naravno, sanse za ponistavanje te manipulacije postoje i u kasnijem zivotu, samo sto ih je teze sprovesti u delo.  Roditelji ne mogu da sprece manipulaciju. Niti mogu da zapocnu ''budjenje''. To je na detetu, to je detetova duznost da uradi. Roditelji samo obezbedjuju alat i sredstva za to. Univerzalni um prodire kroz nasu decu stalno, u svakom trenutku i svakom nivou, tako da nasa deca imaju mogucnost da se probude u svakom trenutku. To je na njima, ne na roditeljima. Najvaznija pitanja su - spoznati sebe, ko smo i sta smo, kao i gde se nalazimo. To je zadatak koji sami treba da uradimo. Ukoliko dobijemo tacne odgovore na ova pitanja od nekog drugog, ti odgovori ce biti potpuno beznacajni, jer nece biti primljeni i primenjeni na nacin na koji bi bili primljeni i primenjeni ukoliko sami dodjemo do tih odgovora. Ako uspemo da sami nadjemo odgovore na ta pitanja, uradili smo jednu veliku stvar u pogledu nas samih, tada imamo velike sanse da na pravi nacin napustimo ovaj zatvor, test, eksperiment pod imenom Zemlja. Taj beg iz ovog zatvora je zadatak koji ima dusha, tj. mi. Posledice koje proisticu iz tog zadatka su ili uspeh - prelaz na sledeci nivo ili poraz/neuspeh - reinkarnacija(pa sve ispocetka). Masovni prelaz ne postoji, niti je moguc...to se odvija u jedan po jedan maniru. Uz pomoc sredstava i alata koji su nam dati u okviru ovog zatvora mi mozemo ostvariti prelaz na dalje, jer je to i poenta. Ukoliko izvrsimo uspesno taj zadatak, potrebe za reinkarnacijom nece biti, nece biti potrebe da iskusavamo razlicite nivoe zivota na Zemlji, jer su oni sami po sebi uglavnom beznacajni i besmisleni za kompletno iskustvo namenjeno dushama, tj. nama.