Kingdom of Shamballa

IPAK SE NE OKREĆE (a i nije baš nešto okrugla) I DEO

I ja sam kao i svi ostali bio izložen i podvrgnut svim čarima školskog programa, veliki deo života sam proveo verujući da živim na rotirajućoj lopti, koja zajedno sa ostalim bližim sfernim nebeskim telima kruži po eliptičnoj orbiti oko gigantske užarene zvezde zvane Sunce. Za veliku većinu ljudi, to zvuči kao sasvim normalna, očigledna i nesporna činjenica, živa i jedina istina. To je nešto što su nam prvo rekli roditelji. To je nešto što nam čitav život govore nastavnici i profesori, to je nešto što se nalazi u svim školskim knjigama. To je nešto u šta su ljudi u potpunosti sigurni. Istovremeno, to je nešto što ljudi nikada nisu istinski istraživali (to isto važi za gomilu ostalih teorija koje nam usađuju kroz školski program). Nikad nisu proverali verodostojnost i uopšte realnu održivost te tvrdnje. Preuzeli su je i prihvatili na tacni, bez trunke razmišljanja, zdravo za gotovo, i nikad više nisu razmišljali o tome. Ta informacija je ostala utisnuta u um kao istinita, bez ikakve potrebe za eventualnom proverom.
Zato me uopšte ne čudi što mnogo ljudi tako čvrsto, snažno i samouvereno veruje kako žive na rotirajućoj lopti. Čovek svakodnevno bude izbombardovan masom informacija sa svih strana. Televizija, radio, novine, knjige i internet...svaki medij se na svoj način trudi da nam pruži i utisne neku informaciju, teoriju, ideju, sliku, misao. Međutim, društvo u celini odlučuje i određuje koje su ideje podložne diskusiji i razmatranju, a koje ideje nisu podložne diskusiji i razmatranju. Ideja o rotirajućoj lopti spada u ovu drugu kategoriju ideja. Očigledno da je društvo u nekom trenutku sa ogromnim samopouzdanjem i još većom sigurnošću odlučilo i apsolutno prihvatilo ideju da je Zemlja rotirajuća lopta, i shodno tome, društvo u celini je zacrtalo da je svaka vrsta daljeg razmatranja te ideje poptuno nepotrebna, i da svako ko se usudi da čačka po toj temi nije vredan diskusije, jer mora biti da je u pitanju nekakav neobrazovani glupak ili možda ludak.

Po meni, ta tendencija da se ljudi čvrsto i slepo drže svog verovanja i istovremeno u potpunosti zanemaruju diskusiju i razmatranje dokaza za suprotno, u ovom slučaju dokaza koji potiču od ličnih iskustava doživljenih putem čula, u najmanju ruku je intelektualno nečasna, nepoštena i neiskrena. Međutim, sve i da u potpunosti zanemarimo ono šta naša čula registruju i prepustimo se rečima naučnika i stručnjaka, i dalje stoji nepobitna činjenica da za tvrdnju da živimo na rotirajućoj lopti naučnici i stručnjaci do sada nisu izveli i pred javnost izneli niti jedan jedini eksperimentalni dokaz koji makar približno odgovara toj tvrdnji. Sve što su naučnici i stručnjaci uradili jeste to da su osmislili ili izmislili, i matematikom iskrojli gomilu činjenica i teorija koje se baziraju isključivo na početnoj pretpostavci da živimo na rotirajućoj lopti. To je zato što bez te početne pretpostavke ne postoji način da se dokaže da živimo na rotirajućoj lopti, jer da nekakav način postoji, to bi svakako do sada bilo poznato. A ako se postavi ta početna pretpostavka, onda se uz pomoć matematike može dokazati šta god se želi u vezi rotirajuće lopte. Upravo to je bio jedini način da jezuitski sveštenik Kopernik dokaže kako živimo na rotirajućoj lopti. Posle Kopernika put je utabavao Galilej koji je umro za svoje verovanje s poslednjim rečima kako se ipak okreće, a za života je svoje verovanje opravdavao krilaticom ’kad nas čula iznevere, tada razum nastupa’. Taj princip je omogućio da obični ljudi počnu sa praksom zanemarivanja utisaka koje svakodnevno beleže njihova čula, i da zadivljeno, raširenih očiju i oklembešene donje vilice, od naučnika i stručnjaka primaju fantastične i nesvakidašnje teorije i ideje pod plaštom naučne istine.
Da bi serviranje i prihvatanje neke lažne priče kao istine bilo uspešno, neophodno je scenu postaviti tako da je u svakom trenutku živo i sveprisutno jedno koreno verovanje koje se nikako ne dovodi u pitanje. Npr. u priči o virusu ebole, ključna je samo jedna rečenica – virus ebole ubija ljude. Sve ostale detalje u čitavoj priči ljudi mogu da prihvataju, ne prihvataju, opovrgavaju, potvrđuju, veruju, ne veruju, bitno je da postoji jedno nedodirljivo koreno verovanje - virus ebole ubija ljude. Školski program je lažna priča koja je informativno dosta raznovrsnija i obimnija od priče o virusu ebole, ali je isti princip primenjen. Osim jedne, sve ostale teorije koje su nam usađene putem školskog programa mi kasnije tokom života možemo da prihvatimo ili ne prihvatimo. Ta jedna teorija je teorija o životu na rotirajućoj lopti. U to koreno verovanje ’ne sme’ da se dira. Rukovodioci Zemlje su krajnje lukavo osmislili taj scenario, ’sve nam je dozvoljeno’ - da jedemo, pijemo, radimo, spavamo, pričamo, čitamo, seremo, prdimo, smrdimo, mislimo, razmišljamo, diskutujemo i raspravljamo o svakakvim temama i teorijama koje nam padnu na pamet i koje se tiču bilo čega zamislivog i nezamislivog, dokle god sve to radimo na rotirajućoj lopti.
Sada sledi, u što je moguće kraćim crtama, hronološki razvoj moderne astronomije i ideja na kojima ona počiva. Pre 3000 godina ljudi su verovali da Zemlja stoji na ogromnim stubovima, Sunce izlazi na istoku svako jutro, prelazi preko neba, zalazi na zapadu svako veče, prolazi između stubova i ispod Zemlje tokom noći, da bi se opet ujutru pojavilo na istoku. To verovanje je pre 2500 godina promenio Pitagora, u smislu da je počeo da širi učenje kako je Zemlja lopta, a Sunce obilazi oko Zemlje izlazeći i zalazeći u već poznatom istok-zapad smeru. Stotinak godina pre početka nove ere, grčki astronom i geograf Hiparh je preuzeo Pitagorino učenje i dodatno ga razradio. Hiparh je prvi osmislio korišćenje triangulacije za merenje udaljenih objekata, metodu koja je osnova svih metoda za određivanje udaljenosti koje se koriste u modernoj astronomiji. Hiparha ujedno smatraju i ocem trigonometrije. Korišćenjem triangulacije za merenja udaljenosti od tačke do tačke na površini Zemlje, Hiparh je u svoje vreme postavio osnove za buduću geografiju, pravljenje mapa i navigaciju. Za triangulaciju je potrebno znati dužinu osnovice trougla (bilo da su cm, m ili km u pitanju) i dva ugla. Međutim, Hiparh uz pomoć triangulacije nije mogao da izmeri udaljenost do zvezda. To je razumljivo, pošto se u to vreme generalno jako malo znalo o geografiji, nisu postojala sredstva brzog prevoza, niti je komunikacija bila približna onome što danas poznajemo, tako da je da Hiparh nije mogao imati adekvatnu pomoć u svom radu. Za taj eksperiment su mu bila potrebna dva posmatrača, međusobno udaljena nekoliko hiljada kilometara i da posmatraju istu zvezdu u isto vreme. Pošto je to bilo neizvodljivo, Hiparh je pribegao donošenju konačnog zaključka kako su nebeska tela beskrajno udaljena. Taj njegov zaključak je postao jedno od korenih shvatanja koje nikad nije proveravano i dovođeno u pitanje, i na njemu i dan danas počiva celokupna moderna astronomija.
Hiparhove teorije sledeći se prihvatio Sosigen koji je u vreme Cezarove vladavine osmislio julijanski kalendar. On nije primetio nikakve greške u Hiparhovim teorijama i kao takve ih je prosledio Ptolomeju, egipatskom astronomu grčkog porekla koji je živeo u drugom veku naše ere. Ptolomej je nastavio sa Hiparhovim radom, i na njemu sagradio svoj sistem astronomije koji je netaknut stajao i trajao oko 1400 godina. I tokom svih tih vekova prihvaćena teorija o svemiru je bila da je Zemlja nepokretna a da Sunce, Mesec i zvezde kruže oko nje. Pošto je Ptolomej preuzeo Hiparhov rad u celini, bilo je za očekivati da se neće baviti temeljnim preispitivanjem istog, samim tim ni ispravnošću Hiparhove pretpostavke da su nebeska tela beskrajno udaljena od Zemlje.
Ptolomejev sistem je i dalje bio na snazi kada je Kolumbo otkrio Ameriku 1492. godine, a u isto vreme negde u tadašnjoj Prusiji jedan osamnaestogodišnji mladić se pripremao (ili je bio prirpeman) da zbaci postojeću Hiparhovu i Ptolomejevu astronomiju i da postane osnivač nove teorije, koja je uz neke izmene i dopune, i dan danas važeća i univerzalno prihvaćena. U pitanju je Nikola Kopernik.
Za razliku od Ptolomejeve nepomične Zemlje i nebeskih tela koja se kreću oko nje, Kopernik uvodi da je džinovsko Sunce to koje je nepomično a Zemlja rotira oko njega, dok su zvezde fiksirane i nepomične, tamo negde u nemerljivom beskraju. Suštinski to ništa ne menja, iako potpuno suprotne i jedna i druga teorija daju podjednako zadovoljavajuće objašnjenje pojave Sunca danju i zvezda noću iz perspective posmatrača na Zemlji. Kopernik nije proizveo niti iznašao nikakve novootkrivene činjenice koje bi dokazale da je Ptolomej grešio, kao što nije ponudio nikakve činjenice i dokaze da je on sa svojom hipotezom u pravu. Sve što je Kopernik uradio jeste to da je ponudio sistem koji, kao i Ptolomejev sistem, opisuje dnevno i noćno nebo, ali se bazira na drugačijoj hipotezi. Takođe, Kopernik je insistirao na gigantskim razmerama Sunca, jer mu je to bila osnova za dalje prenošenje misli kako je logičnije da se manje nebesko telo vrti oko većeg nebeskog tela. Kopernik je bez ikakvih činjenica i dokaza pretpostavio da je Zemlja mnogo manja od Sunca i zvezda, a zvezde je učinio nepokretnim objektima u svemiru, daleko izvan sunčevog sistema. Dakle, ostavio je netaknutom neproverenu Hiparhovu pretpostavku staru 1700 godina, o beskrajnoj udaljenosti nebeskih tela. Nediranjem u doktrinu o beskrajnoj udaljenosti napravljen je prostor za hipotezu o gigantskim razmerama nebeskih tela, te su sva kasnija razmatranja i rasuđivanja pravljena na toj pretpostavci. Kopernik je svoj dvadesetsedmogodišnji rad na helicentričnoj teoriji sažeo i objavio u knjizi ‘De Revolutionibus Orbium Celestium’ koja je objavljena malo pre njegove smrti 1543. godine.
Tridesetak godina po objavljivanju kopernikovog dela, danski astronom Tiho Brahe je izumeo preteču sekstanta, prvi instrument koji se koristi u modernoj astronomiji, veliki kvadrant visine 6 metara, pomoću kojeg je mapirao pozicije mnogih zvezda. Iako se njegova teorija u pojedinim detaljima razlikovala od Kopernikove, Tiho Brahe je zadržao glavnicu Kopernikove teorije, takođe ostavljajući netaknutom pretpostavku o beskrajnoj udaljenosti zvezda. Posle njega na scenu stupa Johan Kepler, nemački mistik, filozof i astrolog čiji radovi u solidnoj meri sačinjavaju korene moderne astronomije. Budući da je bio vernik u doktrinu po kojoj su ljudski životi unapred određeni i da na njih misteriozno utiču zvezde i planete, Kepler je bio u potrazi za otkrićem nekog fizičkog zakona koji upravlja svim nebeskim telima. Pošto je u potpunosti prihvatio kopernikovu teoriju, sva dalja Keplerova razmišljanja, razmatranja, zaključci i teorije su morali biti u skladu sa kopernikovom heliocentričnom teorijom. U vreme kad je Keplerov život bio na zalasku, život Galileja je tek počinjao, i odvijao se tako da je danas njegovo ime dosta poznatije u vezi moderne astronomije negoli ime začetnika iste – Kopernika. Galileo je u potpunosti preuzeo heliocentričnu teoriju i sa neverovatnim entuzijazmom ju je propagirao na svakom koraku. On je izumeo i teleskop, što je stvorilo moderan metod za posmatranje neba. Ali kao ni svi njegovi prethodnici, Galileo takođe nije našao za shodno da proverava istinitost Hiparhove pretpsotavke, a kamoli da meri udaljenost nebeskih tela.
1675. godine, kralj Čarls II angažuje Džona Flamsteda da napravi novu studiju o zvezdama i da ih mapira kao što su to pre njega učinili Tiho Brahe i Galileo, sa ciljem da bi navigatori mogli da upravljaju brodovima preko ogromnih okeana rukovodeći se sazvežđima. To ujedno predstavlja začetak Britanske škole astronomije, sa Džonom Flamstedom kao prvim kraljevskim astronomom. Otprilike u isto vreme nastaje i Francuska škola astronomije, a sam kraj sedamnaestog veka predstavlja najslavniji period u istoriji nauke, kada su se pretežno britanski, francuski i nemački astronomi istrajno i naporno nadmetali za intelektualnu prevlast na polju astronomije, svi redom moleći se u hramu Kopernikove hipoteze.
Ključni i završni deo glavne konstrukcije heliocentrične teorije omogućio je hermetista Isak Njutn, izmišljanjem i dovođenjem u postojanje misteriozne magične sile koja pod kontrolom drži sve što postoji– gravitacije (od grčkog gravis-težina). Ali, tokom programiranja školskim programom deci se ne kaže da je gravitacija izmišljena, već da je, kao i sva velika naučna otkrića, slučajno otkrivena, i to baš tako što je Njutnu trenutak pred prosvetljujući čin otkrića na glavu pala jabuka. Mada, neki tvrde da mu jabuka nije pala na glavu već da je pala pored njega i da mu se ’’javilo’’ nakon opažaja te scene. To je priča koju nam plasiraju dok smo mali i ostaje nam da u to verujemo, a realno, Njutn je dobro znao za šta je bio angažovan, a svoje iskreno mišljenje o gravitaciji je delio u privatnim prepiskama sa svojim kolegama:
’’It is however inconceivable that inanimate brute matter should, without the mediation of something else which is not material, operate upon and affect other matter without mutual contact. That gravity should be innate, inherent and essential to matter, so that one body may act upon another, is to me so great an absurdity, that I believe no man, who in philosophical matters has a competent faculty for thinking, can ever fall into it.’’

U svakom slučaju, zahvaljujući angažmanu Njutna, gravitacija je od obične osobine materije zvane težina odjednom postala sila. I to ne lokalno delujuća sila, već je izdignuta na i nivo univerzalne, svemirske. Sila je inače aktivna energija ispoljena u određenim uslovima i kombinaciji materije. Sila deluje. Svo životno iskustvo i opažanja nam jasno govore da sve materijalne stvari padaju na tlo jer poseduju osobinu težine, a na određenoj visini u vazduhu će se zadržati sve dok suprotna ’’sila’’ (težina materije) ne prevlada silu koja je stvar poslala u vis. I kada razumemo ove jednostavne činjenice, stičemo više nego jasan uvid da na ’’silu gravitacije’’ utiču i deluju sve ostale aktivne sile, bile one jake ili slabe. Međutim, preovladalo je, a kasnije je i u potpunosti nametnuto, shvatanje po kojem je gravitacija sila, i to privlačna, koja zalepljenim za sfernu površinu drži svu zemaljsku vodu, bića i stvari, a sva nebeska tela održava u savršenom skladu, da se međusobno ne bi privlačila ili raspadala. Gravitaciju je bilo neophodno izmisliti zarad objašnjenja univerzuma u kojem sve što postoji rotira do besvesti... Normal 0 21 false false false SR-LATN-RS X-NONE X-NONE

IPAK SE NE OKREĆE (a i nije baš nešto okrugla)

II DEO
Bez stvaranja početne pretpostavke da živimo na rotirajućoj lopti, gravitacija je potpuno nepotrebna i besmsilena za objašnjavanje bilo čega što doživljavamo i iskušavamo tokom života, ali ako ljude želiš da potčiniš verovanju kako žive na rotirajućoj lopti onda moraš smisliti i nekakvo objašnjenje kako to da ne odlete sa nje. Činjenično i nedvosmisleno nikad dokazana gravitacija služi upravo tome. Da se ljudi čvrsto drže i zadrže unutar verovanja o životu na rotirajućoj lopti, verovanja po kojem gravitacija tera atmosferu da rotira zajedno sa Zemljom, potom ne dozvoljava da ljudi odlete sa površine Zemlje, i ne samo to, ona magično zadržava i održava svu vodu na zakrivljenoj površini sfere, suprotno osnovnoj prirodnoj težnji vode da se uvek izravna sa površinom, potom, nekim naučno fantastičnim mehanizmom gravitacija omogućava svim insektima, pticama i avionima u vazduhu da ne osete ni najmanju posledicu rotacije atmosfere ogromnom brzinom, te uprkos vratolomnoj brzini rotacije Zemljine atmosfere insekti, ptice i avioni se mogu kretati u kom god pravcu žele, bez ikakvih prepreka i problema.
Teoretsko postojanje gravitacije nam takođe omogućava da bez problema verujemo kako ne osećamo (i kako nikako ne možemo osetiti) rotiranje Zemlje, i rotiranje sloja vazduha oko Zemlje, ali zato svim čulima i te kako osećamo sva ostala kretanja vazduha nazvana vetrovi, od povetarca do uragana. Zahvaljujući zvaničnom naučnom objašnjenju, imamo situaciju sa dvostrukim kretanjem vazduha, jedan sloj vazduha stalno rotira uz Zemlju ogromnom brzinom uvek u jednom te istom pravcu, a unutar tog pokretnog sloja vazduha nepromenljive brzine i pravca kretanja odvijaju se sva ostala kretanja vazduha koja čulima registrujemo, u svim mogućim pravcima, i to brzinama daleko manjim od brzine rotiranja vazduha oko Zemlje. Religija zvana Nauka je iznašla magično rešenje i za tu apsurdnu situaciju... a šta bi drugo nego gravitacija. Nije na odmet pomenuti da su pored vetrova, i oblaci na svoj način imuni na brzo rotiranje sloja vazduha u kojem se nalaze. Sada sledi nekoliko pitanja na temu kretanja aviona kroz rotirajuću atmosferu, koja rotira brzinom od oko 1600 km/h (444 m/s), a prosečna brzina putničkog aviona je oko 800 km/h - da li, i na koji način, kretanje duplo manjom brzinom u suprotnom pravcu od rotacije zemljine atmosfere utiče na fiziku leta aviona? Da li, i na koji način, kretanje aviona duplo manjom brzinom od brzine rotacije zemljine atmosfere u pravcu sever-jug ili jug-sever utiče na fiziku leta aviona? Da li pilot prilikom leta mora da prati zakrivljenje Zemljine kugle, tj. da li on tokom leta povremeno treba da spušta nos aviona na dole kako bi putanja leta pratila zakrivljenje kugle? Ne znam koliko tačno vremena prođe prilikom sletanja aviona od trenutka kada pilot prvi put ugleda pistu pa sve dok ne sleti, ali je svakako u pitanju vreme koje se meri sekundama ili minutima. Da li je nekada neki pilot, član posade ili putnik, neposredno pre sletanja uočio/video pomeranje piste (444 metra po sekundi u neku stranu), a ako nije, na koji se način prema zakonima važeće fizike usklađuje fizika sletanja aviona sa rotacijom Zemlje? Sekund pre nego što točkovi aviona dodirnu tlo, Zemlja je u jednoj poziciji rotacije, a već sekund kasnije je 444 metra otišla dalje... suštinu većine odgovora koje sam dobio na ova pitanja predstavlja shvatanje po kojem sva ova pitanja nisu na mestu, da se odavno zna kako gravitacija sve to magično rešava, uređuje i drži pod apsolutnom kontrolom. Neretko provejava i shvatanje po kojem nema tu šta mi da se pitamo, niti uopšte treba da se upuštamo u razmišljanje i razmatranje svih apsurda, nedoslednosti i nelogičnosti koje sadrži teorija o životu na rotirajućoj lopti. To nakaradno shvatanje ima opravdanje u tome kako se tim temama bave, i treba da se bave, isključivo naučnici, a mi smo maleni, beznačajni i bezvredni crvi, kako smemo uopšte da se usudimo da posumnjamo u reči stručnjaka i autoriteta na polju, oni su ej bre čitav svoj život posvetili izučavanju toga. Nevezano od teorije o rotirajućoj lopti, ovakav narativ se često primenjuje tokom raznih diskusija u kojima se javljaju glasno izražene sumnje u ispravnost važećih i opšteprihvaćenih naučnih teorija bilo koje grane nauke.
I nikako ne treba zaboraviti na činjenicu da je sistem osmislio mehanizam po kojem ako neko želi da demantuje ili opovrgne postojeću naučnu teoriju, taj mora na gotovs imati spremnu svoju teoriju koja će, ukoliko zadovoljava ’’ispitnu komisiju’’, zameniti važeću koja se opovrgava. Suštinski posmatrano, to znači samo da se jedna dogma menja drugom. Tu ne postoji ništa naučno. Istinski naučni pristup se bazira na nepristrasnom istraživanju i eksperimentisanju, građenju osnovnih konstrukcija na onome što je izvesno, i tek posle toga mogu da uslede nekakve pretpostavke ili hipoteze koje bi se posle matematikom, i eventualno dodatnim istraživanjima i eksperimentima, dopunile i razradile do teorije. Religiozni naučni pristup se bazira na pravljenju početne ’’svete’’ pretpostavke u čiju se ispravnost ne sumnja i koju na kraju treba dokazati, i tek po postavljanju te pretpostavke idu istraživanja i eksperimenti, a u obzir se uzimaju samo rezultati i zaključci koji pašu početnoj pretpostavci, dok se rezultati i zaključci istraživanja koji ne odgovaraju početnoj pretpostavci najčešće proglašavaju nenaučnim, a eksperimenti neuspelim.

Naučna zajednica koja počiva na religioznom naučnom pristupu svoje postojanje i dugotrajni opstanak duguje postojanju dogmatizovanog školskog programa, koji između ostalog služi i za štancanje budućih instalatera i propagatora istog tog školskog programa. Stvoreni su takvi uslovi da je dovoljno stvoriti čvrsto i duboko verovanje u neku teoriju, i činjenice će se same stvarati. Gomila naučnih teorija je bazirana na tom principu, tako je i sa teorijom po kojoj živimo na rotirajućoj lopti. Po pitanju te teorije, situacija je takva da ako se postavi pitanje dokaza za tvrdnju da je zemlja okrugla, većina ljudi ne bi uložila ni trunku intelektualnog napora da pruže konkretan odgovor, već bi to bilo nešto u stilu ’pa to svi znaju da je zemlja okrugla’. Odgovori onih koji bi se eventualno otisnuli u avanturu pokušaja davanja odgovora na to pitanje bili bi u direktnoj zavisnosti od nivoa indoktrinacije školskim programom, tj. kretali bi se u rasponu od opštepoznatih, osnovnoškolskih na pamet naučenih informacija – imamo slike zemlje iz svemira, pojava dana i noći, linija horizonta, preplovili je moreplovci, pri pomračenju meseca po senci se vidi da je zemlja sfernog oblika... sve do stručnih i naučnih na pamet naučenih informacija baziranih na teoretskoj fizici i matematici, staroj poznatoj igri koja može da se kroji, prepravlja, ispravlja, menja i prilagođava prema svemu što je um pojedinca u stanju da percipira.

Teorija o životu na rotirajućoj lopti između ostalih kao argument navodi rukovođenje logikom kako su sva bliža i dalja nebeska tela sfernog oblika, te mora biti da i mi živimo na jednom takvom (to bi bilo isto kao kada bi se čovek rukovodio logikom – oko mene su sve pametni ljudi, mora biti da sam i ja pametan, ili, oko mene su sve glupi ljudi, mora biti da sam i ja glup). Jedini ’opipljiv’ fizički dokaz koji imamo jeste ono što možemo da vidimo – a to je da su nebeska tela kružnog oblika. Ne postoji ni jedan dokaz da su u pitanju sfere. Što se realnih fotografija Zemlje iz svemira tiče, one ne postoje, postoje samo kompjuterski stvorene slike, koje za cilj imaju samo da dodatno zacementiraju naše prethodno duboko ukorenjeno verovanje usađeno tokom ranog detinjstva. Po pitanju moreplovaca koji su navodno oplovili rotirajuću loptu, kako može moreplovac da razlikuje da li plovi duž obima lopte ili plovi duž kruga po kružnici? Ne može, samim tim to nije i ne može biti nikakav dokaz da živimo na lopti.
Prema teoriji o životu na rotirajućoj lopti, linija horizonta svoje postojanje duguje upravo činjenici da je zemlja okrugla. Ponekada to objašnjenje automatski sledi i pojašnjenje da kad bi živeli na ravnoj zemlji, linija horizonta ne bi mogla da postoji, a neki idu čak toliko daleko da tvrde da bi ameri i evropljani mogli da se gledaju preko okeana u slučaju da je zemlja ravna. Što je naravno teška budalaština. Ako bih dozvolio pomisao da mi čula funkcionišu tako da mogu da vidim suprotnu obalu preko atlantika, onda bih morao da dozvolim i pomisao da mogu  da čujem zvuke sa suprotne obale. Zašto bih davao prednost jednom svom čulu u odnosu na drugo?
Linija horizonta nema nikakve veze sa navodnom zakrivljenošću zemlje, već je proizvod načina na koji funkcioniše vid ljudskog bića. Linija horizonta je uvek u visini naših očiju, nikad ispod, nikad iznad, i uvek se nalazi tačno na spoju dva elementa različitih gustina (nebo zemlja, nebo voda). Kada legnemo leđima na zemlju i gledamo u nebo ne možemo da vidimo liniju horizonta, a kada ustanemo i gledamo pravo ispred nas, vidimo liniju horizonta i to uvek u visini naših očiju. Pitajte bilo kog slikara koji je makar jednom slikao u prirodi, kada četkicom određuje liniju horizonta, četkica mu je uvek u visini očiju. A da bi slikar na slici verno predstavio ono što vidi, neophodno je da poštuje zakon linearne perspektive. Postoji nešto što se zove tačka iščezavanja, i to je ono dokle mi možemo da vidimo. Kada stanemo recimo na put ili na železničku prugu, i gledamo pravo ispred nas, naše vidno polje je piramidalnog oblika, tj sve završava u jednoj tački, tački iščezavanja. Iako je manje očigledno, zbog nedostatka vidljivih vertikalnih linija, isti princip važi i kada sa plaže posmatramo liniju horizonta koju čine voda i nebo. Navođenje postepenog nestajanja brodova iza linije horizonta (ili nemogućnosti da vidimo donje delove visokih zgrada zbog linije horizonta) kao nekakvog dokaza o zakrivljenosti zemlje je takođe budalaština, i to poprilična. Potražite fotografije linije horizonta snimane sa plaže i na svim postojećim slikama videćete da je linija horizonta uvek ravna. Zahvaljujući onoj igri koju sam pomenuo, matematici, može se izračunati koliko je dugačka vidljiva linija horizonta i koliko je udaljena od nas. Dužina i udaljenost vidljive linije horizonta direktno zavise od nadmorske visine sa koje se posmatra, što je visina veća, linija horizonta je duža. Međutim, bez obzira na visinu sa koje je snimana linija horizonta, ne postoji fotografija koja prikazuje makar trunku zakrivljenja na liniji horizonta, uvek je ravna. Nadam se da nije potreban podsetnik na činjenicu da je lopta sa svih strana okrugla, i da je i najmanji delić lopte uvek lučnog oblika. ’Kontraargument’, iliti opet verbalna budalaština, na pojavu uvek ravne linije horizonta bez obzira na nadmorsku visinu jeste objašnjenje kako smo mi isuviše mali da bismo mogli da uočimo zakrivljenje naše ogromne veličanstvene rotirajuće lopte, da uoči takvo nešto može isključivo NASA. Zamislimo situaciju da dvoje ljudi stavimo tako da jedno posmatra pravo ispred sebe u pravcu sever jug (recimo iz Subotice ka Novom Sadu), a drugo da posmatra pravo ispred sebe u pravcu istok zapad (recimo iz Kikinde ka Somboru). Onome koji posmatra u pravcu sever jug, njegova linija horizonta se pruža u pravcu istok zapad, a onome koji posmatra u pravcu istok zapad, linija horizonta se pruža u pravcu sever jug. I jednom i drugom posmatraču linije horizonta su ravne.
Priča o brodovima koji nestaju iza linije horizonta je kao što sam već pomenuo, budalaština, a sve što je potrebno da se shvati da je u pitanju budalaština jeste prost eksperiment, koji će uključivati naše oko i neko vizuelno pomagalo - dvogled, teleskop, kamera sa dobrim zumom. Ako sa obale posmatramo brod koji plovi ka horizontu, on će zbog piramidalnosti našeg vida, tj. tačke iščezavanja, postajati sve manji i manji, sve dok se nam se u potpunosti ne izgubi iz vida. Po teoriji života na rotirajućoj lopti, brod je navodno sišao ispod linije horizonta, ali ako se uzme neko od navedenih vizuelnih pomagala, lako uočavamo da je brod i dalje tu, vidljiv, plovi, nije sišao iza linije horizonta. Da zaista živimo na lopti, zbog njenog zakrivljenja brod bi se naginjao pod određenim uglom odlazeći od nas, ali to je ono što niko nikad nije primetio, uočio, kamoli snimio. Sve što se eventualno može zapaziti jeste brod koji nestaje kao da se spušta pokrenim stepenicama iza linije horizonta, a glavni jarbol broda uvek ostaje pod pravim uglom u odnosu na liniju horizonta.
Kao što je hronološki već predstavljeno, dok jezuiti nisu stvari uzeli pod svoje, među ljudima je preovladavalo geocentrično shvatanje, tj. da je Zemlja fiksirana, nepomična, a da se tela nebeska okreću oko nje. Međutim, jezuiti su to promenili, uveli su i nametnuli heliocentrično shvatanje, tj. da se sve vrti oko Sunca. Nisu nametnuli samo to, već i da Zemlja tokom rotacije oko Sunca istovremeno rotira i oko svoje ose. Da bi čovek podlegao takvom verovanju i prihvatio ga kao istinu, neophodno je da iz jednačine lične percepcije u potpunosti izbaci sve ono što beleže njegova čula i oseti. Kada izađemo napolje i posmatramo nebo po danu ili noći mi primećujemo samo to da se Sunce, Mesec i zvezde kreću preko neba. Ne možemo da vidimo, osetimo ili registrujemo bilo kakvu naznaku Zemljine rotacije, kako oko njene ose, tako i oko Sunca. Ali, naterani smo da verujemo kako su naša čula nesavršena i da treba da verujemo u ono što nam stručnjaci kažu. Čovek ne treba da bude genije da bi shvatio da je potpuno svejedno da li se Zemlja okreće oko svoje ose a zvezde miruju, ili da Zemlja miruje a zvezde se okreću oko nje. Geometrijski posmatrano, oba slučaja su primeri relativne rotacije jednog tela u odnosu na drugo, tako da to nikako ne može biti uzeto kao nekakav dokaz ili argument za potvrdu da Zemlja rotira oko svoje ose. Naučeni smo da verujemo kako Zemlja rotira brzinom od 1600 km/h (to je brzina rotacije na ekvatoru, kako se ide ka polovima ta brzina opada) ali na žalost, mi to ne možemo nikako da osetimo i to zbog večnog prisustva i dejstva misterioznog i magičnog gravitacionog polja kojim vlada isto tako misteriozna i magična sila zvana gravitacija. Već je pomenuto da je gravitacija izmišljena kao naučno objašnjenje u slučaju da se zapitate bilo šta u vezi bilo koje nelogičnosti ili apsurda koje sa sobom vuče i nosi teorija o životu na rotirajućoj lopti. Zbog gravitacije ništa ne može da odleti sa površine planete, niti jedna kap vode iz okeana. Tako moćna sila kao što je gravitacija ne samo da ne dozvoljava kapima da napuste vodu, nego i samu površinu vode čini zakrivljenom. Prosto neverovatno deluje činjenica da je jedna tako moćna sila potpuno nemoćna pred običnim helijumskim balonom.  
Naravno, u religiji zvanoj Nauka, vidljivo i opipljivo nije bitno, bitno je da gravitacija sve drži pod kontrolom. Čak je i atmosferu oko Zemlje uzela pod svoje, ne da joj mira, te i ova sa Zemljom mora da rotira. Ali niko ne zna do koje visine deluje gravitacija na atmosferu i tera je da rotira sa Zemljom. Niti ko zna da označi i prikaže koji slojevi atmosfere rotiraju kojom brzinom, zna se samo da ne rotiraju svi slojevi atmosfere istom brzinom. Ali nema veze, tu je gravitacija da reši svaki problem. Atmosfera nam rotira vratolomnom brzinom u pravcu zapad istok, ali zato bez problema možemo da osetimo vetar koji duva u bilo kom pravcu u odnosu na pravac rotacije Zemlje. Avion koji leti u smeru Zemljine rotacije i avion koji leti u suprotnom smeru od rotacije Zemlje imaju isto vreme leta, zato