Ako Ima Drva, Seci!
Kao sto su pocetkom 20tog veka uvedene tri pojave da
slude i zamajavaju
covecanstvo - na polju fizike ajnstajn (da nam podari informacije o
fizickim granicama i mogucnostima realnosti u kojoj zivimo), na
drustveno politickom polju komunizam (da se covecanstvu uvede jos jedno u
nizu sredstava za podele, kao i da mu se dodatno stimulise agresivnost i
krvozednost) i na polju misli,osecanja i spoznajnih iskustava frojd (da
nam kaze da je to sve zbog seksa), tako su po istom sablonu trojstva, pocetkom
80tih, tacnije leta 1981ve, na scenu uvedene tri gej pojave,
koje ce 10tak
godina kasnije da poprime globalne razmere - MTV je poceo sa emitovanjem
svog programa u Njujorku, Madona je pocela da peva po njujorskim
klubovima i dr. Majkl Gotlib je prijavio CDC-u (centre for disease
control) prvih 5 slucajeva AIDS-a.
On je u svom izvestaju naveo
da su svih 5 homoseksualci, u 4 slucaja nadjeni serolski dokazi
infekcije hepatitisom B, u dva slucaja od pet izjavili su da su imali
ceste odnose sa razlicitim partnerima, svih 5 pacijenata su imali
laboratorijski potvrdjenu citomegalovirusnu bolest unutar 5 meseci od
dijagnostikovanja pneumocisticne pneumonije. Odavde se tesko moze
nazreti da je nekakav seksualno prenosivi mikrob uzrok novog
zdravstvenog problema. Homoseksualnost postoji odavno, to nije nista
novo, ali ono sto je bilo novo je da su se 60tih i 70tih generacije
homseksualaca, nista manje ili vise kao i svi ostali,
navukli na raznorazne droge, afrodizijake i uveli ih u svoj svakodnevni
zivot...sto neminovno rezultira propadanjem imunog sistema ( doduše,
oni imaju još jednu otezavajucu okolnost, jer dodatno maltretiraju svoje
telo guranjem
polnih organa i stvari u rupu za koju je Priroda namenila da kroz nju
samo izlazi, ne i da ulazi). AIDS je
skr za aquired immunodeficiency sindrome - sindrom stecenog nedostatka
imuniteta. Odluceno je da se postavi mikrob kao izazivac ovog novog
stanja, tj da nedostatak imuniteta sticemo preko virusa. Obzirom da su
simptomi nove bolesti ukazivali da se radi o narusenom imunom sistemu,
nije bilo ni mesta ni osnova da se tu ubacuje mikrob.
Svejedno, CDC
je odlucila sledece :
"the fact that these patients were all
homosexuals suggests an
association between some aspect of homosexual lifestyle or disease
acquired through sexual contact and Pneumocystis pneumonia in this
population".
2 godine pre nego sto je HIV ''otkriven'' i
postavljen kao uzrok AIDS-a,
americki Public Health Service je vec 'presudio' o zaraznosti novog
sindroma, a CDC je 5.11.1982 objavila "AIDS: Precautions for Clinical
and Laboratory Staffs", tj AIDS uputstvo za bele mantile. U martu
1983ce, CDC je, zajedno sa FDA (food and drug administration) i NIH
(national institutes of health), preporucio prevenciju AIDS-a kao
infektivne i prenosive bolesti. Pre zvanicne pojave navodnog virusa,
teren je vec pripremljen (i dalje bez ikakvog naucnog dokaza).
Luk
Montanje, pored Roberta Galoa najvazniji ''strucnjak'' u AIDS prici,
u svojoj knjizi ''Virus: The Co-Discoverer of HIV Tracks Its Rampage
and Charts the Future'' kaze sledece :
"It was in 1982 that AIDS
began to capture the
attention of researchers. By that time we knew, by the number of
reported cases among homosexuals, that we were dealing with a
communicable disease."
Robert Galo 1987me u casopisu Scientific
American izjavljuje sledece :
''AIDS is probably the result of
a new infection of human beings
that began in Central Africa, perhaps as recently as the 1950’s, and it
appears that the virus has had more time to spread in Africa than it has
had in any other part of the world. A plausible hypothesis is
that STLV-III somehow entered human beings, initiating a
series of mutations that yielded the intermediate viruses before
terminating in the fierce pathology
of HTLV-III".
Ovakve proizvoljne ''naucne'' izjave ljudi koji su
virus ''otkrili'' su
posluzile da se mit sto vise ucvrsti. Naucnici, istrazivaci i
institucije koje se bave AIDS-om, kao i svi promoteri AIDS industrije,
zbog opste postavke price oko AIDSA, zbog utkanosti mita o AIDS-u
jednostavno ''nisu u stanju'' da primete vise nego jasno vidljive
epidemije toksicnih bolesti, epidemije visokog krvnog pritiska,
epidemije alergijskih bolesti, epidemije mentalnih bolesti...oni pod
epidemijom podrazumevaju samo epidemiju infektivne bolest. Svi ti
naucnici i strazivaci su zaslepljeni duboko utkanom mikrobioloskom
predrasudom - da sve bolesti moraju izazivati mikrobi. Montanje i Galo
su inace proveli veci deo svojih zivota u potrazi za virusima koji
izazivaju rak.
Covecanstvo, prethodno vec kondicionirano da bude u
strahu od mikroba, i uz dodatak raznih predrasuda, nije obracalo i
pridavalo previse paznje etiologiji AIDS-a. Slicne greske su pocinjene
npr. sa pelagrom, beri berijem i skorbutom...samo sto su ovaj put
posledice daleko katastroficnije...npr. seksualna energija, najjaca
pokretacka energija u ovom delu univerzuma a koja je u covekovim ocima i
shvatanju istorijski prethodno vec iskrivljena crkvom, a potom i
frojdom, i u svom fizickom ispoljavanju postaje iskrivljena, u igru se
na globalnom nivou uvodi parce gume (a kasnije u sve vecoj meri i razne
perverzije i poganosti), a za pojam seksa se neraskidivo vezuje pojam
straha od zaraze.
Od pocetka 20tog veka, kada je ozbiljniji atak
na imuni sistem covecanstva poceo da se zahuktava, pa sve do dana
danasnjeg, covecanstvu su postepeno, a posle II sv. rata intenzivirano, u
blisko zivotno okruzenje uvedeni raznorazni ''rusitelji'' imuniteta -
fizickiog, hemijskog, bioloskog, mentalnog i nutritivnog porekla. I,
kako je koja opasnost po coveka uvodjena na scenu, tako se uopste nije
razmatralo o eventualnom odstranjivanju te opasnosti, vec je samo
odredjivana gornja granica opasnosti koju covekovo telo moze da istrpi a
da odmah ne manifestuje neke (ozbiljnije) simptome. Potencijalne
opasnosti i pretnje po imuni sistem su se godinama samo gomilale. Covek
svoj imuni sistem unistava voljno i nevoljno. Posto je covekovo telo
izuzetno mocna masina sa potencijalom za jos vise, u 20tom veku se
moralo pristupiti ozbiljnom pripremanju terena za generalno slabljenje
imuniteta covekovog tela, pa su tako jedan za drugim svoje mesto u
postepenom slabljenju imuniteta zauzeli i zadrzali - vakcine (da odma'
overimo malo na pocetku ovog iskustva :lol:),
margarin (hidrogenizovane biljne masti), cigarete (tj.filteri i
hemikalije kojima
se tretira duvan), masovno konzumiranje kravljeg mleka (kasnije i
pasterizovanog, sto je jos pogubnije), zatim posle II sv rata - fluor,
herbicidi, pesticidi, insekticidi, aspartam...da ne idem dalje, mnogo
ima da se nabraja sta nam sve iz bliskog zivotnog
okruzenja u manjoj ili vecoj meri konstantno narusava imunitet, tj sta
sve moze da izazove steceni nedostatak
imuniteta.:D
A u slucaju AIDS-a, bilo kakvo razmatranje o svim tim
uzrocnicima nedostatka imuniteta je potpuno odstranjeno uvodjenjem
virusa u srediste price kao glavnog krivca za sticanje nedostatka
imuniteta, uprkos tome sto postojanje HIV-a nikad nije neposredno i
nedvosmisleno dokazano...i dalje ostaje nedokazano. AIDS ''nauka''( a od
nje i aids industrija) je bazirala celu svoju pricu na osnovu posrednih
dokaza i pokazatelja, a koji su proistekli iz pretpostavke
da je u pitanju nekakav virus.
Nadalje su bile potrebne samo finese i
kvalitetan PR.....ciji je sastavni deo i lepljenje etiketa nepodobnima.
Grupe lekara koji su se istinski bavili ovom problematikom oko
AIDS-a su
naravno u manjini, ALI, nijednom do sada, zvanicni ''naucnici'', cije
su teorije i dokazi AIDS-a slepo prihvaceni, nisu uspeli da razumno i uz
dokaze opovrgnu ili demantuju tvrdnje i dokaze tzv AIDS disidenata.
Ne,
to nikad nije uradjeno. Umesto toga, industrija AIDS-a se opredelila za
oprobani recept mainstream nauke a to je etiketiranje sagovornika u
nedostatku dokaza ili neceg iole smislenog sto bi rekli. I tako imamo
slucaj, da su se osim AIDS disidenti, koristile i sledece etikete u
raznim naucnim casopisima sa ciljem diskreditovanja naucnika i lekara
koji tvrde i pricaju suprotno opsteprihvacenom mitu...
''a small
clique of scinetists''
''tiny minority of scientists''
''small
but vocal group of biomedical scientists''
''dangerous
scientific cranks''
''no serious medical scientists doubt the
causal link between HIV and AIDS''
''handfull of dissident
scientists''
''a small band of scientists with eccentric and
discredited opinions''
''a tiny group of so called 'dissident'
researchers''
''a few maverick American scientists''
''a
small band of scientists who claim that HIV does not cause AIDS''
''a
handful of dissident scientists''
Sve etikete se
uglavnom vrte oko toga da postoji sacica ljudi koja zeli da podriva i
rusi postojecu AIDS religiju.
Evo kako se industrija AIDS-a zeza:
2008me
http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/45231/Bice-potrebne-dve-decenije-za-vakcinu-protiv-HIVa/komentari/hronoloski/asc
i nešto više od godinu dana kasnije
http://www.bbc.co.uk/serbian/news/2009/09/090924_hiv_vaccine.shtml
Jako
dobro se zna da je strah jedno od najmocnijih oruzja za kontrolu
ljudi. Kada je covek u strahu, tesko je da ce razmislja o bilo cemu
drugom, osim kako da spasi svoje dupe ili kako da stanje straha sto pre
iscezne. Medjutim, kada covecanstvu u zivote uvedete kategoriju
opasnosti(straha) od koje nema spasa ili leka, onda je takav osecaj
straha konstantno prisutan, neki put manje neki put vise izrazen, u
zavisnosti koliko cesto se ljudi podsecaju na globalnu opasnost, tj
koliko im se cesto glava vadi iz svakodnevne utopljenosti u licnne
probleme, sa ciljem dodavanja jos malo problema, strahova, opterecenja.
Takav
je slucaj i sa AIDS-om. 1984te na veliku scenu ulece najveca opasnost
po coveka, neizleciva bolest, koju izaziva virus. Na sve strane pocinje
da se trubi o tome, i vremenom su HIV i AIDS stekli status i ugled
kakavi dan danas uzivaju. U formi i maniru u kojem su covecanstvu
predstavljeni, postali su neotudjivi i neraskidivi deo realnosti u kojoj
covecanstvo zivi. U kojoj meri je eksplodirala, npr. industrija gume
:lol:,
je nezamislivo... isto kao sto je nezamislivo u kojoj meri je
covecanstvo globalno preplaseno pojmovima AIDS i HIV. Ranije, dok
covecanstvo nije bilo do ove mere svime i svacime ponizavano i
degradirano, prva asocijacija na sex (a samim tim i seksualnu energiju)
je bila nesto prirodno, lepo, normalno, a danas su prve asocijacije na
sex (a samim tim i seksualnu energiju) - HIV, AIDS, bolesti, kurtoni i
kako se zastiti. Nema sta, napredna smo civilizacija.
Kako
su se HIV i AIDS pojavili? Ima nekoliko verzija, svaka ima svoje
pristalice, a hronoloski, uvodjenje HIV-a i AIDS-a u matrix 20tog veka
:lol:
je otprilike izgledalo ovako:
Neko generalno objasnjenje koje se
daje, i koje je opsteprihvaceno, je to da virus potice sa primata iz
Afrike, i da se virus krajem 19tog ili pocetkom 20tog veka nekako preneo
na coveka, ali, to su i dalje slobodne procene, bez konkretnog dokaza.
Da bi se podmirili oni uporniji, kao moguc nacin prenosenja virusa sa
primata na coveka, predstavljena je ''teorija lovca'', tj. da se virus
preneo prilikom lova, kada lovca napadne ranjena zivotinja, ogrebe ga i
sl...
Naucno bavljenje pitanjem misterioznog virusa je izaslo pred
oci javnosti 1983ce godine, kada su sa Paster instituta dr Luj montanje
& co, izolovali retrovirus(iz limfoidnih gangliona), za koji su
verovali da izaziva AIDS. Virus su nazvali LAV
(lymphadenopathy-associated virus) i taj uzorak su poslali u USA, na
potvrdu...1984te dr Robert galo & co potvrdjuju otkrice francuza,
ali su ga preimenovali u HTLV-III (T lymphotropic virus type III). Od
pocetka 1985te pocinje sa objavljivanjem sve vise detaljnih izvestaja o
LAV, tj HTLV-III. U maju 1986te, administrativno telo pod imenom
International Committee on Taxonomy of Viruses je ukinulo oba imena, LAV
i HTLV-III, i donelo odluku da se koristi termin - Human
Immunodeficiency Virus. Zvanicno, imaju dve varijante: HIV-1 i HIV-2, a
HIV-1 je daleko virulentniji.
I forma je polako sklopljena, imamo
smrtonosu bolest i virus koji je izaziva, jos nam samo fali lek (''i
dalje''). To je forma koja se ne dira, i ne dovodi u pitanje. Sve ostalo
se bazira na toj ''cinjenici''. Ta ''cinjenica'' ulazi u osnov
medicinske dijagnoze i tretmana ove bolesti. A da bi se dokazalo
postojanje virusa u telu, koriste se HIV testovi, sada vec dug niz
godina. Pripreme su bile zavrsene, AIDS industrija je mogla da zapocne
svoju akciju.
U um covecanstva su se vec utkali mitovi da HIV izaziva AIDS, da HIV
testovi mogu precizno potvrditi HIV, da su lekovi, koji se koriste u
tretmanu, ucinkoviti i da produzuju zivot, da se AIDS prenosi medju
svima bez izuzetka, da kondomi stite od AIDS-a...to su sve unapred
spremljene i naucene fraze (istovremeno, to su i osnove mita o AIDS-u),
koje se retko dovode u pitanje...ljudi su vremenom naucili, i sebe
istrenirali, da zive u konstatnom strahu od AIDS-a i od zaraze
HIV-om...a sada je na pomolu jos jedan iz arsenala magicnih metaka u
vidu vakcine, metak koji ce ljude zastiti od HIV-a, virusa cije
postojanje, striktno u naucnom smislu i smislu naucnog metoda, nikad
nije neposredno i nedvosmisleno dokazano.
Naucni radovi u kojima se
''potvrdilo'' otkrice HIV-a, i koji su posluzili kao naucna osnova za
mit o AIDS-u dolaze od 4 grupe naucnika i saradnika: Barré-Sinousi et al
1983; Papovic et al 1984; Gallo et al 1984; Levy et al 1984. Ti radovi
predstavljaju naucni osnov za vazecu pricu o AIDS-u.
Evo nekih
izjava dr Roberta Galoa, a koje se ticu postojecih HIV testova:
-
“HIV tests were highly accurate from the time they were developed in
1984 and have become much more accurate over time as the underlying
technology has evolved. HIV tests are amongst the most accurate
available in medical science.”
- “A PCR test for the presence of
the virus itself can accurately determine a child’s HIV status.”
-
“An AIDS diagnosis cannot be considered definitive without an HIV test.”
Testovi
koji se koriste za dijagnozu infekcije HIV-om su dva testa na antitela -
ELISA i Western blot, i genetski test - PCR test (ili Viral Load).
ELISA i Western blot otkrivaju samo ono sto je pogresno prihvaceno da su
HIV antigeni ili proteini. Slicno tome, i PCR test otkriva samo kopije
fragmenata RNK, koja je proizvoljno prihvacena kao nuleinska kiselina
HIV-a. Nijedan od ovih testova ne otkriva sam HIV, ili HIV cestice.
Farmaceutske
kuce i laboratorije koje proizvode ove testove, uz svaki test prilazu i
detaljno uputstvo na kojem se izmedju ostalog nalaze i ove izjave:
ELISA
''Elisa
testing alone cannot be used to diagnose AIDS, even if the recommended
investigation of reactive specimens suggests a high probability that the
antibody to HIV-1 is present" (Abbott 1997).
Western blot
''Do
not use this kit as the sole basis of diagnosis of HIV-1 infection."
(Epitope Organon Teknika)
PCR Viral Load
"The Amplicor HIV-1
Monitor test is not intended to be used as a screening test for HIV or
as a diagnostic test to confirm the presence of HIV infection" (Roche
2003).
Sto ce reci - farmaceuti daju do znanja da ovi testovi
nisu specificni za dijagnozu HIV-a, dok proponenti AIDS-a tvrde
drugacije. U klinickoj medicini, jedini ispravni metod za utvrdjivanje
osetljivosti i specificnosti dijagnostickog testa jeste uporedjivanje
testa sa svojim zlatnim standardom. U ovom slucaju, jedini moguci zlatni
standard za HIV test bi bio sam HIV. Obzirom da HIV NIKADA nije
izolovan kao nezavisna, slobodna ili prociscena viralna cestica,
specificnost i osetljivost ovih testova je prilicno diskutabilna, jer se
specificnost i osetljivost racunaju proizvoljno, uporedjivanjem sa
klinickim manifestacijama AIDS-a ili brojanjem T4 celija...
"At
present there is no recognized standard for establishing the presence
and absence of HIV-1 antibody in human blood. Therefore sensitivity was
computed based on the clinical diagnosis of AIDS and specificity based
on random donors." (Abbott 1997)
Obzirom da ne postoji zlatni
standard za definisanje specificnosti testova koji se koriste za
dijagnozu HIV-a, svi koji su oznaceni kao HIV-pozitivni bi trebalo da
budu proglaseni za lazno pozitivne. Zbog prirode ovih testova NIJEDNA
osoba ne moze biti potpuno ispravno i validno oznacena ili proglasena
kao HIV-negativna ili HIV -pozitivna. Ali, medju AIDS naucnicima,
novinarima, zdravstvenim radnicima se retko kada razmatra o pouzdanosti
ovih testova. Oni su prihvaceni zdravo za gotovo, kao validan pokazatelj
prisutnosti HIV-a.
Pravilne i ispravne procedure za izolovanje
retrovirusa su utvrdjene i uspostavljene 1964te godine. Najcesci izvori
materijala iz kojih retrovirusi mogu biti izolovani i procisceni su -
krv, razni tkivni homogenati i supernatanti inficiranih celijskih
kultura.
5 osnovnih koraka u tehnici za izolaciju i prociscavanje
retrovirusa su:
- koncentrisanje viranih cestica centrifugom
-
elektronska mikroskopija koncentrisanih viralnih cestica
-
biohemijska i genetska analiza prociscenih viralnih cestica
-
konstantna kontrola eksperimenata, kako bi se izbeglo pogresno tumacenje
i posmatranje endogenih retrovirusa kao egzogenih virusa
- bioloski
testovi sa ciljem da se ustanovi da li je izolovani virus zaista
potencijalno patogen i virulentan.
Ono sto je u celoj ovoj prici
najvaznije - ni Montanje, ni Galo, ni Levi se nisu drzali ovih koraka u
trenutku kada su tvrdili da su izolovali virus HIV. Prva dva koraka su
preskocena, zatim, nisu pruzili dokaz (el. mikroskopom) da se cestice iz
supernatanta inficirane celijske kulture sastoje prvenstveno od
viralnih cestica(koncentrisanih). Umesto toga, oni su kao dokaz pruzili
fotografije(sa elektronskog mikroskopa) aktiviranih/stimulisanih
kultivisanih limfocita koji otpustaju cestice slicne retrovirusima.
Medjutim, ove cestice slicne retrovirusima, mogu otpustati i
neinficirane kulture stimulisanih/aktiviranih limfocita. Fotografije
''neinficiranih'' limfocita kultivisanih pod istim uslovima kao i
''inficirani'', ne postoje, tj nikad nisu prilozene. Navodno postojanje
HIV dalje je bilo ''potvrdjeno'' proucavanjem proteina, aktivnosti
enzima reverzibilne transkriptaze i fragmenata RNK koji su nadjeni u
supernatantima kultura (znaci, potvrda ne dolazi od direktne analize
preciscenih viralnih cestica).
Uprkos nemogucnosti da se izoluje cist
virus, ili cestica virusa, nastavilo se sa forsiranjem postojanja
HIV-a, a svi dokazi koji ukazuju na postojanje virusa su posredni, i
utvrdjeni su na osnovu prisustva (u celijskim kulturama ili kod kod
HIV-pozitivnih):
- proteina i glikoproteina p34/32, p24, p18/17,p120,
gp160/150, gp120, i gp41/45/40, za koje se tvrdi da pripadaju HIV-u
-
enzima reverzibilne transkriptaze, koja navodno pripada HIV-u
- RNK i
DNK fragmenata, koji takodje navodno pripadaju HIV-u
Istina je -
ni za jednu od ovih susptanci nije do sada dokazano da pripada HIV-u.
Kako moze da se dokaze da supstance nadjene u tim kulturama zaista
pripadaju viralnim cesticama koje nikad nisu valjano preciscene? Kako
dokazati da te supstance nisu celijski otpad ili celijske mikrovezikule,
koje se takodje javljaju u talogu pri istoj gustini kao i retrovirusi?
Da bi se nedvosmisleno i bez sumnje dokazalo, da te supstance/molekuli,
koje se smatraju markerima, zaista jesu deo retrovirusa zvanog HIV,
apsolutno je neophodno da se viralne cestice potpuno presciste i odvoje i
razdvoje od svega ostalog. To sa HIV-om nikada nije uradjeno.
Procedura/metod u svojoj osnovi ima polaznu tacku - da je za svako
proucavanje komponenti i cestica virusa osnovno imati izvesnu kolicinu
preciscenog virusa. Posle preciscavanja se pristupa tretiranju
preciscenog materijala (ribonukleazom, raznim deterdzentima) sa ciljem
da se razbiju preciscene cestice kako bi otpustile svoje unutrasnje
komponente. Ni to nikad nije uradjeno sa HIV-om.
Ova potpuno pogresna
metodologija, primenjena u ''dokazivanju'' HIV-a, ima izuzetno ozbiljne
posledice - globalno koriscenje HIV testova, koji uopste nisu
specificni za HIV.
1999te godine, dve nezavisne grupe naucnika su
zapocele istrazivanje elektronskim mikroskopom, gde su posmatrali
ultrastrukturalne karkateristike materijala koji se talozi u 1.16g/ml
rastvoru sukroze (taj rastvor se koristi za talozenje i kasnije
detektovanje virusa ili virusnih cestica iz supernatanta). Radeci sa
supernatantima kultura T-celija inficiranih HIV-1, obe grupe naucnika su
u supernatantima pronasle celijski otpad i vezikule celijskih membrana
koji nikako nisu mogli biti povezani sa HIV-om ili ''retkim'' viralnim
cesticama. Bez obzira na to otkrice, i dalje se nastavilo sa prethodno
prihvacenim i odomacenim modelom ''identifikacije'' viralnih markera, a
na osnovu prisustva viralnih markera se posmatra i meri efikasnost
antiviralnih lekova u klinickim ispitivanjima.
Aktivnost enzima
reverzibilne transkriptaze, otkrivena u supernatantima celijskih
kultura, je uzeta kao pokazatelj prisustva HIV-a, ali samo zato sto su
Galo, Montanje i Levi pogresno predstavili taj enzim kao jedinstven za
retroviruse, dok je cinjenica da taj enzim nije svojstven iskljucivo
retrovirusima.
Isto tako, (pogresno interpretirani) fragmenti RNK,
nadjeni u supernatantima kultura ili u krvi pacijenta, a koji se
smatraju specificnim HIV markerima, mogu da poticu i od celija u kulturi
ili od endogenih retrovirusa. PCR testom tj metodom se prave
kopije/klonovi tih fragmenata RNK, koji su potpuno bez osnova proglaseni
da pripadaju HIV genomu, pa tako ispada da se PCR testom vrsi
prebrojavanje kopija necega sto se bez dokaza smatra da pripada HIV-u.
Jos
jedna mana svih HIV testova jeste ta - do sada se, naucno
dokumentovano, pokazalo da je u slucaju preko 70 razlicitih
bolesti/poremecaja doslo do pozitivne reakcije na testu na HIV
antittela, a bez prisutne HIV infekcije. Sada sledi lista bolesti,
poremecaja i zdravstvenih stanja za koje je do sada utvrdjeno da na HIV
testovima daju lazno pozitivne reakcije :
·
Natural occurring polyspecific antibodies (Barbacid et al 1980;
Healey & Bolton 1993).
· Anti-carbohydrate antibodies
(Snyder & Fleissner 1980; Healey & Bolton 1993; Cordes &
Ryan 1995).
· Antibodies with a high affinity for
polystyrene used in the test kits (Arnold et al 1994; Pearlman &
Ballas 1994; Yoshida et al 1987).
· HLA antibodies to
class I and II leukocyte antigens (Blanton et al 1987; Bylund 1992;
Cordes & Ryan 1995; Profitt & Yen-Lieberman 1993; Sayers et al
1986; Schleupner 1990; Schochetman & George 1992; Steckelberg &
Cockerill 1988; Yu et al 1989).
· Passive immunization
(receipt of gammaglobulin or immune globulin as prophylaxis against
infection) (Ascher & Roberts 1993; Cordes & Ryan 1995; Gill et
al 1991; Jackson et al 1988; Lai-Goldmnan et al 1987; Isaacman 1989;
Profitt & Yen-Lieberman 1993; Piszkiewicz 1987; Yale et al 1994).
·
Administration of human immunoglobulin preparations (Bylund et
al 1992).
· Hypergammaglobulinemia (high levels of
antibodies) (Moore et al 1986; Peterman et al 1986).
·
Globulins produced during polyclonal gammopathies, very common in groups
at risk for AIDS (Bylund et al 1992; Cordes & Ryan 1995; Schleupner
1990).
· Anti-lymphocyte antibodies (Mathe 1992; Ujhelyi
et al 1989).
· Anti-collagen antibodies (found in gay men,
hemophiliacs, Africans of both sexes and people with leprosy) (Mathe
1992).
· Multiple blood transfusions (Cordes & Ryan
1995; Ng 1991; Peterman et al 1986; Proffit & Yen-Lieberman 1993;
Schochetman & George 1992; Yu et al 1989; Sayre 1996).
·
Individuals with coagulation defects (Bylund et al 1992; Schochetman
& George 1992).
· Hepatitis B vaccination (Jackson et
al 1988; Lee et al 1992; Pearlman & Ballas 1994; Profitt &
Yen-Lieberman 1993).
· Tetanus vaccination (Pearlman &
Ballas 1994).
· False positive in other serologic tests,
including RPR for syphilis (Bylund et al 1992; Fleming et al 1987; Moore
et al 1986; Schleupner 1990; Schocheman & George 1992).
·
Healthy individuals as a result of poorly-understood
cross-reactions (Bylund et al 1992).
· Anti-hepatitis A
IgM antibody (Schleupner 1990).
· High levels of
circulating immune complexes (Biggar et al 1985; Moore et al 1986).
·
Presence of normal human ribonucleoproteins (Cordes & Ryan
1995; Schleupner 1990).
· Malaria (Biggar et al 1985;
Charmot & Simon 1990).
· Visceral Leishmaniasis
(Ribiero et al 1993).
· Leprosy (Andrade et al 1991;
Kashala et al 1994).
· Tuberculosis (Kashala et al 1994).
·
Mycobacterium avium (Kashala et al 1994).
·
Autoimmune diseases: systemic lupus erythematous, scleroderma,
connective tissue disease, dermatomyositis (Bylund et al 1992;
Leo-Amador et al 1990; Pearlman & Ballas1994; Proffit &
Yen-Lieberman 1993; Ranki et al 1992; Schochetman & George 1992).
·
Systemic Lupus erythematosus (Esteva et al 1992; Jindal et al
1993).
· Rheumatoid arthritis (Ng 1991).
·
Serum-positive for rheumatoid factor, antinuclear antibodies, and other
autoantibodies (Dock et al 1988; Steckelberg & Cockerill 1988;
Yoshida et al 1987).
· Anti-smooth muscle antibody
(Schleupner 1990).
· Anti-mitochondrial antibodies (Cordes
& Ryan 1995; Schleupner 1990).
· Anti-microsomal
antibodies (Mortimer et al 1985).
· Other antinuclear
antibodies (Cordes & Ryan 1995; Schleupner 1990; Steckelberg &
Cockerill 1988).
· Anti-T-cell antigen antibodies (Cordes
& Ryan 1995; Schleupner 1990).
· Renal failure (Cordes
& Ryan 1995;Jindal et al 1993; Schleupner 1990).
·
Hemodialysis (Bylund et al 1992; Fassbinder et al 1986; Peterman et al
1986; Schochetman & George 1992; Ujhelyi et al 1989).
·
Alpha interferon therapy in hemodialysis patients (Sungar et al 1994).
·
Renal transplantation (Burkhardt et al 1987; Cordes & Ryan
1995; Neale et al 1985; Schleupner 1990; Ujhelyi et al 1989).
·
Organ transplantation (Agbalika et al 1992; Ng 1991).
·
Upper respiratory tract infection (cold or flu) (Challakere &
Rapaport 1993).
· Acute viral infections, DNA viral
infections (Cordes & Ryan 1995; Pearlman & Ballas 1994; Profitt
& Yen-Lieberman 1993; Schleupner 1990; Steckelberg & Cockerill
1988; Voevodin 1992).
· Flu (Ng 1991).
· Flu
vaccination (Arnold et al 1994; Challakere & rapaport 1993; Cordes Y
Ryan 1995; Hsia 1993; MacKenzie et al 1992; Profit & Yen-Lieberman
1993; Simonsen et al 1995).
· Herpes simplex I (Langedijk
et al 1992).
· Herpes simplex II (Challakere &
rapaport 1993).
· Epstein-Barr virus (Ozanne & Fauvel
1988).
· Recent viral infection or exposure to viral
vaccines (Challakere & Rapaport 1993).
· Pregnancy in
multiparous women (Cordes & Ryan 1995; Ng 1991; Profitt &
Yen-Lieberman 1993; Steckelberg & Cockerill 1988; Ujhelyi et al
1989; Abbott 1997).
· Cancers (Pearlman & Ballas
1994).
· Multiple myeloma (Bylund et al 1992; Profitt
& Yen-Lieberman 1993; Steckelberg & Cockerill 1988).
·
Hematologic malignant disorders and lymphomas (Burkhardt et al
1987; Cordes & Ryan 1995; Profitt & Yen-Lieberman 1993;
Schleupner 1990; Steckelberg & Cockerill 1988).
· Q
fever with associated hepatitis (Yale et al 1994).
·
Hepatitis (Sungar 1994).
· Alcoholic liver disease (Bylund
et al 1992; Cordes & Ryan 1995; Mendenhall et al 1986; Pearlman
& Ballas 1994; Schleupner 1990; Schochetman & George 1992;
Steckelberg & Cockerill 1988).
· Primary sclerosing
cholangitis (Schochetman & George 1992; Steckelberg & Cockerill
1988).
· Primary biliary cirrhosis (Cordes & Ryan
1995; Profitt & Yen-Lieberman 1993; Schleupner 1990; Steckelberg
& Cockerill 1988).
· Stevens-Johnson syndrome
(Burkhardt et al 1987; Cordes & Ryan 1995; Profitt &
Yen-Lieberman 1993).
· Sticky blood in Africans (Mortimer
et al 1985; Papadopulos-Eleopulos 1988; Pearlman & Ballas 1994).
·
Heat-treated specimens (Jungkind et al 1986; Schleupner 1990;
Schochetman & George 1992; Smith et al 1987; Van Beers et al 1985).
·
Lipemic serum (Schochetman & George 1992).
·
Hemolyzed serum (Schochetman & George 1992).
·
Hyperbilirubinemia (Bylund et al 1992; Cordes & Ryan 1995).
·
Proteins in the equipment used for these tests (Cordes &
Ryan 1995).
· Other retroviruses (Blomberg et al 1990;
Cordes & Ryan 1995; Dock et al 1988; Schleupner 1990; Tribe et al
1988).
Sva ova medicinska stanja karakterise stanje upale sa
posledicnom hronicnom aktivacijom ili stimulacijom imunog sistema,
prisustvo velikog broja antitela u krvi, kao i povisen nivo oksidativnog
stresa. Osobama koje su u ''riziku od AIDS-a'', a koji su na testovima
bili HIV-pozitivni, takodje je karkateristicna bila hronicna stimulacija
ili aktivacija imunog sistema i prisustvo velikog broja antitela u
krvi. Dosta ovih zdravstvenih problema, koji izazivaju lazno pozitivne
reakcije na HIV testovima, su problemi koji se u razlicitoj razmeri i
koncentraciji javljaju medju ''rizicnim grupama'' u razvijenim zemljama,
kao i medju velikim procentom afrikanaca i ljudi iz zemalja u razvoju.
Sama definicija AIDS-a je problematicna. Nju je osmislio (i vremenom je
menjao i apdejtovao) americki centre for disease control (CDC) -
potrebna je pozitivna reakcija na testu za HIV antitela. Postojanje
HIV-a je od presudnog znacaja, jer je uspostavljena relacija da je AIDS
bolest izazvana HIV-om. Ali bez obzira na to, u mnogim zemljama Afrike
AIDS se dijagnostikuje bez ikakvih testova ili laboratorijskih analiza, a
tako je odluceno na konferenciji u Banguiju, u Centralnoafrickoj
republici, oktobra 1985, gde su tu odluku doneli americki zdravstveni
zvanicnici i Svetska Zdravstvena Organizzacija. To je dalo pravo
lekarima da dijagnostikuju AIDS samo na osnovu klinickih
simptoma...Bolesti koje preovladjuju u Africi su direktna posledica
hronicne gladi i siromastva, i najcesce su te bolesti manifestovane
simptomima i znakovima koji su u Banguiju 85te ukljuceni u definiciju
AIDS-a - gubitak tezine, hronicna dijareja, produzena groznica, stalni
kasalj i svrab, a u definiciji je napomenuto i to da je prisustvo
Karposijevog sarkoma ili kriptokoknog meningitisa dovoljno samo po sebi
za dijagnozu AIDS-a u Africi.
U Americi, pozitivan rezultat na HIV
testu je pokazatelj HIV infekcije. Treba tkdj napomenuti da u USA,
HIV-pozitivnim se moze dijagnostikovatisamo osoba cija je krv dala
pozitivne reakcije 4 puta (u dva dana) na ELISA testovima i jedan put na
Western blot testu. Ako je AIDS infektivna bolest, ona bi ona bila prva
infektivna bolest koja zahteva ponavljanje istog testa na antitela 4
puta da bi se pokazalo da li su ta antitela prisutna ili ne. Ako je
ELISA test specifican za HIV kako se tvrdi, zasto je potrebno da se
ponavlja 4 puta pre nego sto se neko proglasi HIV-pozitivnim? To nije
slucaj ni sa jednom do sada poznatom infektivnom bolescu...
