TROGOAUTOEGOCRAT
“Gledajući jedno ljudsko naselje na nekoj vlažnoj strmini, ograđeno posrnulom ogradom, dođe mi misao o pravoj nameni ovoga sveta. U stvari, ova planeta je možda jedan obor u koji je saterano i zatvoreno sve što je u vasioni živelo i gamizalo, sa jedinom svrhom da tu pomre.”
Posle znanja sledi razumevanje. Znanje je jedna stvar, a razumevanje potpuno druga stvar. Ljudi cesto brkaju ove pojmove i ne shvataju jasno u cemu sastoji razlika medju njima. Znanje, samo po sebi, ne pruza razumevanje, niti se razumevanje uvecava sa samim uvecanjem znanja. Razumevanje direktno zavisi od odnosa covekovog znanja i covekovog bica. Razumevanje je rezultanta znanja i bica. Za coveka je najpovoljniji ishod kada se linije znanja i bica paralelno razvijaju. Te dve linije se ne smeju isuvise razilaziti, jer ce razumevanje biti daleko od njih.
Takodje, odnos znanja prema bicu se ne menja samim porastom znanja, taj odnos se menja jedino kada bice raste istovremeno sa znanjem. Drugim recima, razumevanje raste samo sa rastom bica.
U uobicajenom nacinu razmisljanja ljudi ne razlikuju razumevanje od znanja. Oni smatraju da vece razumevanje zavisi od veceg znanja. Stoga ljudi gomilaju znanje, ili ono sto se zove znanjem, ali ne znaju kako da uvecaju razumevanje, ali oni i ne brinu oko toga.
Osobe koje su navikle na samoposmatranje, kao i osobe koje ne lazu same sebe, sigurno znaju da su u razlicitim periodima svog zivota jednu istu ideju,misao ili predmet shvatali na potpuno razlicite nacine, a istovremeno, znanje o toj ideji, misli ili predmetu se nije izmenilo, ostalo je isto kao i ranije. Cesto im cudno izgleda kako su mogli tako pogresno da razumeju ono sto sada, prema svom misljenju, razumeju ispravno. Tu se izmenilo njihovo bice, kada se ono izmeni i razumevanje se promeni.
Gledano sa aspekta centara koji upravljaju covekom (motorno-instiktivni, emocionalni i intelektualni), znanje predstavlja funkciju jednog centra, najcesce intelektualnog, i zato nas misaoni aparat moze nesto da zna. Razumevanje, sa druge strane, predstavlja funkciju sva tri centra, ono se javlja, u pravom smislu te reci, samo kada covek i osecanjim i culima dozivljava ono sto misaoni aparat zna. Znaci kada se prica o covekovoj mehanicnosti, ne mozemo reci da razumemo ideju covekove mehanicnosti ako o njoj samo znamo u svom umu. Covek mora da oseca mehanicnost citavim svojim bicem, tek tada ce je razumeti.
Ljudima koji se bave prakticnim aktivnostima je jako dobro poznata razlika izmedju obicnog znanja i razumevanja. Oni jasno uvidjaju da su znati i umeti dve razlicite stvari, i da se umece da se nesto uradi ne stice samim znanjem.
Kada neku stvar ne razumeju, ljudi automatski pokusavaju da je imenuju. I kada je imenuju, ljudi kazu da su je 'razumeli'. Medjutim imenovati ne znaci razumeti. Nazalost, vecina se zadovoljava imenima. Veruje se da covek koji zna veoma mnogo imena, tj. reci, puno razume.
Glavni razlog razmimoilazenja linija znanja i bica, i nedostatka razumevanja je jezik kojim ljudi govore. Jezik predstavlja delimicno uzrok i delimicno posledicu covekovog stanja nerazumevanja i razvijene linije znanja na ustrb linije bica. Jezik kojim ljudi govore je pun pogresnih pojmova, pogresnih klasifikacija, pogresnih asocijacija. Glavni problem lezi u tome sto zbog glavnih karakteristika uobicajenog misljenja, tj. njegove nejasnoce i nepreciznosti, svaka rec moze imati hiljadu razlicitih znacenja, u zavisnosti od toga o cemu se trenutno prica i od asocijacija koje u tom trenutku deluju. Ljudi retko shvataju koliko je jezik kojim govore subjektivan, odnosno koliko razlicite stvari svako od njih izgovara sluzeci se istim recima. Oni nisu svesni da svako od njih govori sopstvanim jezikom, pri cemu jezik drugih ljudi ne shvataju jasno, ili ga ne razumeju uopste. Ljudi su cvrsto ubedjeni , odnosno veruju, da govore istim jezikom i da se razumeju. To ubedjenje je potpuno neosnovano. Jezik kojim ljudi govore prilagodjen je jedino prakticnom zivotu. Ljudi mogu jedni drugima saopstiti informacije prakticnog karaktera, ali cim se predje u nesto ozbiljniju sferu, odmah pocinje gubljenje, i ljudi se vise ne razumeju medju sobom (ali ni toga nisu svesni). Oni cesto zamisljaju da se medjusobno razumeju, i da se mogu razumeti ako to pokusaju ili zele. Zamisljaju da razumeju autore knjiga koje citaju i da drugi ljudi razumeju njih. A ustvari, situacija je da tu niko nikoga ne razume...dvoje ljudi mogu sa najdubkljim uverenjem izreci istu stvar nazivajuci je razlicitim imenima, odnosno, mogu beskrajno da se spore, a da ne posumnjaju da misle na isto. I suprotno, mogu govoriti iste reci i zamisljati da se slazu i razumeju, dok pritom govore potpuno razlicite stvari i ne razumeju se uopste.
Ako uzmemo najjednostavnije reci koje se u govoru stalno javljaju, i ako pokusamo da analiziramo znacenje koje im se pridaje, mozemo lako videti da svaki covek u svakom trenutku svog zivota svakoj reci pridaje neko znancenje koje joj neko drugi nikada ne bi mogao pridati.
Ako npr. uzmemo rec covek, sta vam pada prvo na pamet kada cujete tu rec? Nekome ce jedno nekome drugo, u svakom slucaju to ce biti sa aspekta iz kojeg neko obicno posmatra coveka. Kada cuje rec covek, religioznom ce asocijacija biti - hriscanin, musliman..., lekaru ce asocijacija biti fizicko telo, bolestan covek, zdrav covek, biologu ce biti evoluirajuce bice, advokatu - potencijalna musterija, panduru - potencijalni kriminalac itd. Ljudi najcesce ne primecuju ove kontradikcije, ne primecuju da se medjusobno ne razumeju. Za pravilnu razmenu misljenja potreban je precuizan jezik, koji bi, u ovom slucaju, omogucio da se precizno utvrdi sta rec 'covek' zapravo znaci, jezik koji bi ukljucivao i ukazivanje na glediste sa koga se posmatra i odredjuje teziste pojma 'covek'. Ova ideja je savrseno jasna, i svaka grana nauke nastoji da za sebe utvrdi i ustanovi precizan jezik. Medjutim, univerzalnog jezika (na ovom nivou) nema. Ljudi isuvise cesto mesaju jezike razlicitih nauka i nikada ne mogu da utvrde njihov precizan odnos. Otezavajuca okolnost tome je i cinjenica da se u svakoj posebnoj grani nauke stalno javljaju nove terminologije, nove nomenklature. Sto ovaj proces dalje napreduje, po coveka je sve gore.
Za precizno razumevanje potreban je precizan jezik. Taj novi, precizan, jezik ne sadrzi nikakve nove termine i nomenklaturu, ali se zasniva na strukturi govora koja pociva na novim principima, tj. na principima relativnosti. U sve pojmove se uvodi relativnost i na taj nacin se omogucava da se taqcno odredi pravac misli. Upravo ono sto nedostaje uobicajenom jeziku jesu nacini za izrazavanje relativnosti. Kada bi ljudi ovladali nekim ovakvim jezikom, tek tada bi se moglo pricati o nekoj vrsti razumevanja. Do tad ce ostati ovo sto je i danas na snazi - vecito nerazumevanje i nesporazumi poludelih masina. Jos neki od razloga za to se mogu pronaci u citatu, anonimnog autora, koji sledi:
'' Kako je moguce izgubiti sebe? Nasom tajnom psihickom smrcu u detinjstvu pocinje izdaja, nepoznatai nezamisliva - to je savrsen dvostruki zlocin u kojoj licnost nije naprosto ubica psihe. Majusno sopstvo postepeno i nenamerno ucestvuje u tome. Covek nije prihvacen zbog sebe, onakvog kakav jeste. O, ''vole ga'', ali hoce ili ga prisiljavaju, ili ocekuju od njega da bude drugaciji! Stoga on mora biti neprihvatljiv. On sam uci da u to veruje, a naposletku da to cak uzima zdravo za gotovo. On se zaista predao. Sada bez obzira da li ih slusa, da li se lepi za njih, buni ili povlaci - sve sto je vazno jeste njegovo ponasanje, njegov ucinak. Njegov centar ravnoteze je ''u njima'', ne u njemu samome, pa ipak, on bi, u onoj meri u kojoj to primecuje, mislio da je to prirodno. A cela stvar je krajnje prihvatljiva, sve je nevidljivo, automatsko i anonimno!
To je savrsen paradoks. Sve izgleda normalno, nije planiran nikakav zlocin, nema lesa, nema krivice. Mozemo da vidimo jedino da sunce izlazi i zalazi kao i obicno. Ali, sta se dogodilo? Nisu ga odbacili samo oni, vec je i sam sebe odbacio (zapravo je bez sopstva). Sta je izgubio? Sakmo jedan istinski vitalan deo sebe: svoje vlasastito DA - osecanje, koje je sama njegova spsobnost rasta, njegov koreni sistem. Ali, avaj, on nije mrtav. ''Zivot'' ide dalje, pa tako mora i on. Od trenutka kada se preda i u meri u kojoj to cini, on potpuno nesvesno krece da izgradi i odrzi pseudo-sopstvo. To je medjutim, nesto proracunato - sopstvo bez zelja. Covek treba da bude voljen(ili da ga se plase) tamo gde ga preziru, jak tamo gde je slab, treba da prodje kroz pokrete(ali oni su karikaturalni!) ne radi zabave ili iz radosti, nego radi opstanka.Ne naprosto zato sto zeli da se krece, vec zato sto mora da slusa. Ta neophodnost nije zivot - nije njegov zivot - to je mehanizam odbrane od smrti. To je takodje i mehanizam smrti. Od sad pa nadalje ce ga do paralisanosti razdirati prisilni (nesvesni) sujobi, svakog trenutka i svakog casa ponistavajuci njegovo bice, njegov integritet. I sve dok je prerusen u normalnu osobu i dok se od njega ocekuje da se normalno ponasa!
Ukratko receno, video sam da postajemo neuroticni trazeci i braneci pseudo-sopstvo, sistem sopstva; a jesmo neuroticni u onoj meri u kojoj smo liseni sopstva.''
