DIJABETES
Dijabetes se oznacava kao nesposobnost tela da pravilno
metabolizuje ugljene hidrate. Glavni simptom dijabetesa je visoki nivo glukoze
u krvi. Dijabetes tip 1, nastaje kao
posledica nedovoljne proizvodnje insulina
od strane pankreasa. Dijabetes tip 2, nastaje usled nedelotvornosti
insulina. U oba slucaja nivo glukoze u krvi ostaje povisen. U slucajevima nedovoljne kolicine insulina ili
njegove nedelotvornosti, nivo secera u krvi se ne moze odrzavati unutar
normalnih granica. U slucaju dijabetesa tipa 2, visok nivo secera je pracen
hronicno visokim nivoom insulina, kao i ozbiljnim endokrinim poremecajima.
Nedelotvorni insulin se nimalo ne razlikuje od delotvornog insulina. Njegova
nedelotvornost lezi u nesposobnosti celija da adekvatno reaguju na njega. Ne
radi se ni o kakvom biohemijskom nedostatku samog insulina. U pitanju je
oboljenje koje se odrazava na skoro svaku,od oko 70 triliona celija, u telu coveka.
Sve ove celije zavise od hrane koju mi jedemo,odnosno,hranljivih
materija koje su im potrebne za njihov rad,obnovu i odrzavanje.
Klasifikacija dijabetesa kao jednog poremecaja u metabolizmu ugljenih hidrata
je jedna tradicionalna klasifikacija koja potice iz pocetka 19-tog veka kada je
veoma malo toga bilo poznato o metabolickim poremecajima. Danas,kada znamo mnogo
vise o ovim procesima, mnogo vise bi odgovaralo da definisemo dijabetes tip-2
kao jedan poremecaj u metabolizmu masti i ulja. Taj poremecaj se manifestuje nedelotvornoscu
insulina i posledicnim poremecajima u metabolizmu ugljenih hidrata.Ova zaostavstina
iz 19-tog veka jos uvek doprinosi stvaranju konfuzije u vezi ove bolesti.
Tako, dijabetes tip-2, i njegovi rani hiperinsulinemicni simptomi
predstavljaju simptome celokupnog organizma koji se manifestuju usled
nesposobnosti celija da metabolizuju glukozu kako treba. Svaka celija tela se zatice
u jednoj situaciji kada ona nije vise u stanju da preuzima glukozu iz krvi i
transportuje je u svoju unutrasnjost. Glukoza tako ostaje u krvotoku, skladisti
se u obliku masti ili glikogena u telu,a deo biva izbacen iz organizma kroz mokracu.
Kada se insulin veze za receptor na memebrani jedne celije, on onda prouzrokuje
u njoj jednu seriju kompleksnih biohemijskih reakcija. To onda podstice jednu
vrstu molekula-transportera glukoze (GLUT4) da napuste svoje mesto unutar celije
i otputuju do unutrasnje povrsine njene plazmatske membrane. Kada stignu do
membrane,oni onda migriraju do jednog podrucja unutar membrane koje se naziva
kaveola. U kaveolama oni identifikuju molekule glukoze uz pomoc jos jedne
serije biohemijskih reakcija,kace ih za sebe i transportuju u unutrasnjost celije.
Taj proces je endocitoza.Kada se nade unutar celije,glukoza postaje gorivo koje
prilikom svog sagorevanja u mitohondrijama oslobadja energiju koja se koristi
za pogon svih celijskih aktivnosti. Na taj nacin, GLUT4 transporteri smanjuju
kolicinu glukoze u krvi preuzimajuci je iz krvi i transportujuci je u celije
tela.
Mnogi molekuli koji se nalaze na ovom putu za transport glukoze su lipidi (masne
kiseline). Jedna zdrava celijska membrana koja igra aktivnu ulogu u transportu
glukoze, sadrzi i jednu supstancu tzv. komplement cis-omega 3 nezasicene masne
kiseline cija je uloga da napravi celijsku membranu tecnijom,”klizavijom”. Kada
ove cis-masne kiseline postanu hronicno nedostupne usled nase lose ishrane, onda
se njihova nestasica u celijskoj membrani nadomesta uz pomoc kratkolancanih i
srednjelancanih zasicenih masnih kiselina. Prisustvo ovih vrsta masnih kiselina
dovodi do toga da celijska membrana postane cvrsca i lepljiva, sto ometa
normalan transportni mehanizam koji se odvija kroz nju. Tako, u nedostatku
dovoljnih kolicina masnih kiselina tipa cis omega 3 u nasoj ishrani, smanjuje
se pokretljivost transportera GLUT4, menja se biohemijska struktura celije, a
nivo glukoze u krvi ostaje povisen. Na drugim mestima u telu,pankreas stvara
povecanu kolicinu insulina,jetra prizvodi mast od suvisnog secera, masne celije
skladiste suvisnu mast, mokraca se stvara u vecim kolicinama,kolicina celijske
energije postaje nedovoljna da bi se obavljale normalne telesne aktivnosti i dolazi
do poremecaja celokupnog endrokrinog sistema. Na kraju dolazi do otkazivanja
rada pankreasa.
Klasicni medicinski tretman je sledeci: po uspostavljanju
dijagnoze dijabetesa,klasicna medicinska terapija sastoji se ili od oralnih
hipoglikemicnih preparata ili od insulina. Oralni hipoglekemicni preparati su
uvedeni 1955. godine. Prema njihovom biofizickom nacinu delovanja,ovi preparati
se dele na pet klasa:bigvanidi,inhibitori glukozidaze, meglitidinidi,sulfonilureaze
i tiazolidindioni.
Bigvanidi snizavaju
nivo secera u krvi na tri nacina. Oni sprecavaju njegovo normalno lucenje od
strane jetre tj. iz njenih skladista glikogena, koce apsorpciju glukoze iz creva,
iz hranom unesenih ugljenih hidrata, a tvrdi se da oni povecavaju i periferno
preuzimanje glukoze.
Inhibitori
glukozidaze su napravljeni tako da blokiraju enzim amilazu,koji stvara
pankreas,i koji normalno igra jednu veoma vaznu ulogu u probavi ugljenih
hidrata. Prema toj teoriji, ukoliko se blokira probava ugljenih hidrata, onda
ne moze doci ni do povecanja kolicine secera u krvi.
Meglitinidi su stvoreni tako da stimulisu pankreas na
proizvodnju insulina kod pacijenata koji verovatno vec imaju povisen nivo
insulina u njihovoj krvi. Ovi preparati se veoma cesto prepisuju. Cinjenica da
povecana kolicina insulina moze da bude isto tako stetna kao i povecana kolicina
secera, uveliko se ignorise.
Sulfonilureaze su samo jos jedan stimulans cija
je svrha da podstice proizvodnju insulina. Poznati su po tome da izazivaju
hipoglikemiju kao jedan od sporednih efekata.
Tiazolidindioni su poznati po tome sto uzrokuju rak
jetre. Jedan od njih, Rezulin, je bio odobren u SAD uz pomoc odredenih politickih
mahinacija, medjutim, u Velikoj Britaniji je odbijen zbog toga sto je vec bilo poznato
da on izaziva rak jetre. Doktor koji je bio odgovoran za njegovo odobravanje u
FDA(americki zavod za zastitu zdravlja, recimo), odbio je da to ucini.Tek nakon sto
je on smenjen, Rezulin je odobren od strane jednog poslusnijeg doktora ove
organizacije. Ovaj preparat je ubio preko stotinu pacijenata i onesposobio
mnogo vise njih, pre nego sto je dobijena bitka za njegovo povlacenje sa trzista.
Rezulin je trebao da stimulise preuzimanje glukoze iz krvi od strane perifernih
celija i da blokira normalno lucenje glukoze od strane jetre. Politika u vezi
plasmana ovog preparata na trziste kao i njegovo zadrzavanje na trzistu toliko
dugo vremena,nije bas sasvim jasna.
Insulin se danas propisuje za oba tipa dijabetesa. Insulin u obliku inekcija zamenjuje insulin koji telo nije vise u stanju da proizvodi. Naravno, dok je ovaj tretman potreban da bi se ocuvao zivot onih koji pate od dijabetesa tipa-1, njegova upotreba kod onih koji boluju od dijabetesa tipa-2 je veoma veoma diskutabilna. Bitno je naglasiti da ni insulin niti bilo koji drugi oralni hipoglikemicni preparat nemaju nikave veze sa lecenjem nekog od ova dva tipa dijabetesa. Prognoza koja ide zajedno sa ovim klasicnim tretmanom, a nikada do sada se nije pokazalo drugacije, podrazumeva postepeno pogorsavanje opsteg zdravstvenog stanja pacijenata. A sada da se malo osvrnemo na istorijat insulina:
1922.g. tri kanadska nobelovca, Banting, Best i Mekleod, spasili
su zivot jednoj cetrnaestogodisnjoj devojcici u jednoj bolnici u Torontu,pomocu
inekcije insulina. Kompanija Eli Lilly je dobila dozvolu za proizvodnju novog cudesnog
leka dok je medicinska zajednica uzivala u slavi dobro obavljenog posla.
1933.g. pojavile su se glasine o jednoj novoj i opakoj vrsti dijabetesa. Ta vest
je bila prezentovana od strane Dzoslina,Dablina i Marksa,i objavljena u Americkom
Zurnalu Medicinskih Nauka.U tom radu pod nazivom,"Proucavanja Diabetesa
Mellitusa", diskutovalo se o pojavi epidemije jedne nove bolesti koja je
bila veoma slicna dijabetesu od pre 10 godina,s tim sto ova bolest nije
reagovala na onaj cudesni insulin.Sto je jos gore,neki pacijenti su umirali nakon
terapije insulinom.Ta nova bolest postala je poznata kao
"insulin-rezistentni dijabetes" jer se odlikovala povecanim nivoom secera
u krvi,kao kod dijabetesa,ali nije bilo pozitivne reakcije na terapiju
insulinom.Mnogi doktori su imali prilicno mnogo uspeha u lecenju ove bolesti uz
pomoc regulisanja ishrane.Izmedju 1930 i 1940.g. mnogo toga je vec bilo
otkriveno o uzajamnoj vezi izmedju hrane i dijabetesa.
1950.g. medicinska zajednica se osposobila za odredjivanje nivoa insulina u
krvi. Te analize su ubrzo pokazale da ova bolest nije bila klasicni dijabetes,za
nju je bio karakteristican normalan ili povisen nivo insulina u krvi.Problem je
bio u tome sto je insulin bio nedelotvoran, on nije snizavao nivo secera u
krvi.Medjutim,obzirom da je ova bolest bila poznata unazad 20 godina kao
dijabetes,ona je sada nazvana dijabetes tip-2.To je bilo iz razloga da bi se
razlikovala od ranijeg tipa dijabetesa (tip 1), izazvanog usled poremecene
proizvodnje insulina od strane pankreasa.
Da su otkrica na polju ljudske ishrane iole zadrzana i bila javno dostupna bar
do nekih 60-tih godina dvadesetog veka, dijabetes bi sigurno bio smatran jednom
izlecivom bolescu, a ne samo podlozna terapiji. Umesto toga, 1950.g. otpocela je
potraga za drugim cudesnim preparatom kojim ce se tretirati problemi dijabetesa
tipa 2. Taj novi, cudesni medicinski preparat trebao je da bude delotvoran, kao
insulin, ublazavajuci nepozeljne simptome ove bolesti, ali ne i delotvoran u
smislu otklanjanja njihovog uzroka tj. samog izlecenja bolesti.Tako bi pacijent
morao da koristiti preparat do kraja svog zivota.Taj preparat bi takodje morao
da ispunjava uslove za patentiranje tj. ne bi se smelo raditi ni o kakvoj
prirodnoj supstanci jer se one kao takve ne mogu patentirati. Kao insulin, i on
je trebao da bude veoma profitabilan. Obavezne vladine regulacije su bile
potrebne kako bi se stimulisali doktori da propisuju taj preparat. Eksperimenti
koji su potrebni da se obave kako bi se dobile vladine dozvole, bili su veoma
skupi, kako bi se sprecila pojava drugih neodobrenih preparata, kao i
konkurencija.
To je, ukratko poreklo klasicnog medicinskog protokola “tretiranja simptoma”. Ponasajuci se tako, farmaceutske kompanije i
doktori mogu veoma dobro zaraditi u tom biznisu, a pacijenti se pri svemu tome
ne lece, nego im se samo privremeno kontrolisu, odnosno ublazavaju posledice bolesti. I
ne samo to, prirodni preparati koji su u stanju da stvarno izlece ovo oboljenje, moraju
se potisnuti, odnosno, izbaciti iz upotrebe i zataskati. Sto su prirodni preparati delotvorniji, utoliko
vise ce napora biti ulozeno u njihovo eliminisanje dok ce njihovi proponenti i
promoteri biti, kao i obicno, etiketirani na ovaj ili onaj nacin. Posle toliko
ulozenog truda i novca, ne moze se dozvoliti pojava kojekavih jeftinih i delotvornih
prirodnih medicinskih preparata na monopolizovanom trzistu koje je specificno
dizajnirano za tretman simptoma a ne lecenje uzroka bolesti. Prirodne supstance
su u najvecem broju slucajeva, sposobne da stvarno lece bolesti. To je upravo i
razlog zasto se koriste zakonske poluge kako bi se te prirodne supstance, koje
su cesto mnogo efikasnije od sintetickih medicinskih preparata, izbacile sa trzista
i upotrebe, a u vezi s tim,rec “lecenje” se izbacuje iz medicinskog recnika. Tako
je miniran i koncept slobodnog trzista kada je u pitanju medicina.
Opste je poznato da FDA ima sveobuhvatne zakonske regulacije koje zabranjuju
koristenje reci “izlecenje” u vezi sa bilo kojom konkurentnom supstancom koja
se ne koristi u sklopu klasicne medicine. To je upravo iz razloga sto mnoge prirodne
supstance mogu ne samo da lece nego i da sprece bolesti, a to je upravo rec od
koje se najvise plase farmacutske kompanije i klasicna medicinska zajednica.
Posto je, razvojnom politikom proizvodnje lekova,paznja
preusmjena sa lecenja bolesti na ublazavanje njihovih simptoma, postalo je neophodno
da se smisli i novi nacin za plasman medicinskih preparata. To je i ucinjeno
1949.g. usred epidemije insulin-rezistentnog dijabetesa. Te iste 1949.g. americka
medicinska zajednica je reklasifikovala simptome dijabetesa zajedno sa
simptomima mnogih drugih oboljenja u zasebne bolesti. Posle te reklasifikacije
uspostavljena je jedna nova dijagnosticka osnova, tako da su konkurentne
medicinske specijalisticke grupe ubrzo iskoristile ovu priliku, te se svaka od
njih pozabavila onom grupom simptoma za koju se smatrala nadleznom. Tako su
kardiolozi, endokrinolozi, urolozi, internisti, i mnogi drugi specijalisti poceli
da tretiraju one simptome koji su spadali u njihov domen. Posto su se istinski
uzroci ove bolesti poceli ignorisati, tako se potpuno odvratila paznja od bilo
kakvog izlecenja.
Slabost srca, na primer, koja se pre najcesce smatrala posledicom dijabetesa, sada
je postala posebna bolest koja nema nikakve veze sa dijabetesom. Doduse, bilo
je moderno razmisljati u smislu da dijabetes “povecava rizik za
kardio-vaskularna oboljenja”. Uzrocna uloga poremecenog sistema za kontrolu
nivoa secera u krvi kod slabosti srca, je potpuno zanemarena. U skladu sa ovom
novom medicinskom paradigmom, nijedan od tretmana, koje nude ovi specijalisti za
srce,ne moze stvarno da izleci bolesti srca niti je namenjen za njihovo
lecenje. Na primer, pacijenti koji se podvrgnu operaciji bajpasa na srcu, u proseku
zive nakon nje 3 godine, sto je skoro isto kao i u slucaju onih koji se nisu
podvrgli nikakvom hirurskom zahvatu.
Danas, mnogo ljudi pati od jednog ili vise simptoma ove
bolesti. Na samom svom pocetku, ta bolest je bila doktorima dobro poznata kao
dijabetes tip-2, insulin-rezistentni dijabetes, dijabetes odraslih osoba, ili nesto
redje kao hiperinsulinemija. Dijabetes tip 2, koji je, kako sam vec rekao, smatran
oboljenjem odraslih ljudi, danas se redovno javlja i kod sestogodisnje dece. Mnoge
degenerativne bolesti mogu se direktno povezati sa poremecajima rada endokrinog
sistema. Osnovni uzrok ovog oboljenja je poremecaj u regulaciji nivoa secera u
krvi usled delovanja stetnih masti i ulja. Ovo oboljenje se dalje komplikuje
ukoliko dodje do nedostatka nekih esencijalnih supstanci koje su potrebne telu
kako bi ono izaslo na kraj sa posledicama metabolizma ovih otrova.
Nisu sve masti i ulja iste. Neke od njih su zdrave i korisne,a mnoge,koje normalno
nalazimo u prodavnicama,su otrovne. Njihov zdravstveni znacaj se ne nalazi u
smislu njihove podele na nezasicene i zasicene,kako industrija masti i ulja zeli
da verujemo. Mnoga zasicena ulja i masti su veoma korisna,mnoga nezasicena ulja
su veoma otrovna. Sa aspekta njihovog zdravstvenog znacaja, veoma vazno je da
napravimo razliku izmedju prirodnih i preradjenih. Reklamiranje ovih
proizvoda je veoma bezobzirno od strane industrije za preradu masti i ulja. Njihova
propagandna kampanja ima za cilj stvaranje trzista za jeftine otpatke. Kad bi
javnost(masine) bila iole informisana i,po mogucstvu svesna,ova ulja uopste ne
bi smela da se pojave na trzistu, a onda bi sigurno bilo i mnogo manje
dijabetesa.
Sada da pogledamo kako se ‘virus zla’ sirio…jos 1901.g. ucinjeni
su prvi ozbiljniji pokusaji da se proizvedu i prodaju prehrambeni proizvodi uz
pomoc automatizovane fabricke masinerije jer je uvidjeno da se na tom polju moze
zaraditi mnogo para.Vecina tih ranih pokusaja je propalo jer su ljudi sumnjali
u valjanost hrane koja nije bila sveza i koja nije stizala direktno sa farmi,a
i sama tehnologija prerade je bila prilicno losa.Sve dok je zivotni standard
ljudi bio na visini,ovakvi proizvodi nisu imali nikakvog uspeha. Kompanija
Crisco je u jednom navratu pokusala da promovise jedan od takvih vestackih
produkata, tako sto ga je besplatno delila americkim domacicama kako bi zadobili
njihovo poverenje i poceli da ga koriste umesto tada uobicajene svinjske masti.
Kada je margarin bio izbacen na trziste, njemu su se zestoko suprostavile mnoge
americke drzave u kojima je bila razvijena mlecna industrija. Kada je 30-tih
godina doslo do tzv. “velike depresije”,margarin kompanije Crisco kao i neki
drugi rafinisani i hidrogenizovani proizvodi uspeli su da prodru na americko trziste
hrane. Otpor mlecne industrije uvodjenju margarina u prehranu se skoro ugasio
tokom II sv. rata, jer nije bilo dovoljno putera za potrebe civilnog stanovnistva
i vojske. Tada je mlecna industrija izgubila podrsku i jednostavno je morala da
se pomiri s tim da podeli trziste,pa se okrenula ka snabdevanju vojske.
Ulje od lana i riblje ulje, koji su se obicno mogli naci u prodavnicama i koji su normalno bili deo ishrane stanovnistva pre pojave dijabetesa, nestala su sa polica u radnjama. Pedesetih godina dvadesetog veka, jedna od masti koje su bile, ostale i koje ce uvek biti zdrave, bila je podvrgnuta jednoj masovnoj medijskoj dezinformativnoj kampanji i prikazana kao zasicena mast koja izaziva oboljenje srca. Kao rezultat toga, ona je bukvalno morala da nestane sa polica prodavnica. Tako je kokosovo ulje izbaceno iz prehrane i zamenjeno uljima od soje, pamucnih sjemenki i uljane repice. Ubrzo nakon ovog uspesnog medijskog rata, industrijsko ulje ulazi u sve pore covecanstva. Istorija ovog studioznog narusavanja cistoce nasih prehrambenih proizvoda potpuno je paralelna sa porastom epidemije dijabetesa, a hiperinsulinemija je sada veoma zastupljena u celom svetu.
Finansijski i politicki uticaj medicinske “dijabetes” zajednice se iz petnih zila trudi da kontrolise bukvalno svaku publikaciju na temu dijabetesa. Mnoge publikacije na temu dijabetesa su finansijski potpomognute reklamama za sredstva za lecenje dijabetesa. Ni jedan urednik nece dozvoliti da se u njegovom magazinu objavi istina. To je i razlog zasto dijabeticari(u SAD) placaju samo jednu trecinu ili cetvrtinu cene stampanja magazina na koji se oslanjaju za dobijanje tacnih informacija. Ostatak para je nadomesten od strane “proizvodjaca dijabetesa” koji imaju ogroman komercijalni interes da sprece dijabeticare u izlecenju svoje bolesti. Ukoliko trazite magazin koji govori makar trunku istine o dijabetesu, prvo pogledajte da li je pun reklama za promociju najnovijih i najmodernijih sredstava za tretiranje dijabetesa. Takodje,postoje razna drustva koja skupljaju donacije za istrazivanje lekova protiv raznih bolesti. Svake godine oni uveravaju kako se odredjeni lek nalazi odmah tu,iza ugla-samo nam dajte jos para! Neke od tih organizacija, vise nego ocigledno,svojim savetima promovisu razvoj i napredak dijabetesa kod svojih vernih pobornika.Na primer, oni su zestoko zagovarali vrste ishrane, koje su se potvrdile kao bezvredne i stetne, sto je to mogao da vidi svako ko ih se pridrzavao.Oni su ismevali koriscenje glikemicnih tableta koje mogu prilicno pomoci dijabeticarima. Oni su promovisali margarin kao zdrav za srce, dugo vremena nakon sto se saznalo da margarin uzrokuje dijabetes i doprinosi slabostima srca.
U poslednjih pedesetak godina, medicinska istrazivanja nam sve jasnije pokazuju da je dijabetes jedno degenerativno oboljenje koje je direktno prouzrokovano od strane prehrambenih preradjevina koje su iskljucivo orjentisane ka stvaranju profita umesto zdravlja. Iako se ove informacije mogu prilicno lako naci u gomilama literature na temu medicinskih istrazivanja, one nam u praksi ne stoje na raspolaganju. U svakom slucaju, te informacije nisu dostupne ni na medicinskim fakultetima gde se obucavaju nasi buduci svestenici, pardon, doktori. Od sredstava koja uzrokuju nasu danasnju epidemiju dijabetesa na celu su preradjene masti i ulja, koja se danas masovno prodaju i nazalost konzumiraju.
